Draga braćo moja, Vama pišem ovo pismo koji ste životima svojim platili slobodu i u zalog je dali nama na korišćenje. Vaša srca su prestala da kucaju, ali su ostavila neizbrisiv trag koji Grahovu i danas udahnjuje život.
Verujte nije uzalud!
Pogledajte braćo, ispod ruševina niču najlepši cvetovi, rastu i svojim osmesima šire ljubav koja se daleko oseća. Bore se za komad vlastitog svoda, trude se, vredno uče. Trnovit je put i teško saznanje da su često na ovom svetu samo marionete koje posluže za neke više interese. Međutim ne odustaju, isto kao i mi što smo radili, druže se i posećuju, ponekad se zamere i posvađaju, ali brzo zaborave i u suštini mnogo se vole.. Oko njih ima podosta mraka i ništavnog crnila, svakodnevnih gluposti i trivijalnosti..Usudjujem se da primetim mnogo više nego kad smo mi bili u njihovim godinama. Ne predaju se, već se često zagledaju u grahovsko nebo, pomole se Bogu i tada blještavi svod različitih nijansi ljubavi, radosti i snage obuzme im srca. Onda osete slobodu što ste im darovali i tada ne žale njive neuzorane, livade nepokošene i ruševine što i danas ostaše da zjape, već samo žale Vaše mlade živote koji zarad te slobode padoše! Žale majke što zanavek u crnini ostaše!
Jeste li ponosni braćo što Vas nismo zaboravili i što nam znače mnogo vrednije stvari od svakodnevnih? Jel Vam drago što se u ovom vrtlogu beznačajnih sitnica često setimo naših dana, školskih? Da, deca smo bili tek svršeni maturanti, kad nas je zahvatio sveopšti nesrećni vihor s kraja prošlog veka. Generacija smo i izgleda da još nismo završili svoju misiju jer Bog je strpljiv prema nama, vidi da nosimo svoj krst svuda rasuti po svetu. Navikavamo se evo već decenijama na hladne kanadske zime i vrela australijska leta. Putujemo po svetu i zurimo u mnoga moderna, svetska čuda. Tražimo sebe i u nepreglednom moru ponuđenih okolnosti oblikujemo i ulepšavamo život vedrijim bojama. Zatvorimo oči i samo za jedan delić sekunde iznikne onaj čarobni svet detinjstva na kom nema prašine, ogoljen i drag. U tim trenucima smo bliski i najbolje se razumemo jer najteže je onima koji su najdalje otrgnuti od sopstvenog doma, zar ne? Pišemo jedni drugima, posećujemo se i tešimo. Nadamo se svakom novom jutru i sećamo se naših negdašnjih osmeha i ludosti, Vaših veselih lica i provoda petkom uveče.Tada se oslobodimo strašnih okova, nemira koji nas muče i uz svesrdnu Božiju pomoć zaplovimo na krilima slobode osećajući svaku kap krvi koju ste prolili zarad nas!
Udahnemo mir i šetamo ulicama Grahova, dopustimo sebi malo odmora i maštanja. Osluškujemo odjek sopstvenih misli i na tren kao da se opet čuje muzika sa terase Hotela Sarajevo. Ne odustajemo, već snagom svojih misli pokrenemo usnulo biće i krenemo putem Šatora i Momčilove kule, a onda pustimo da nam vetar peva one iste pesme koje smo nekad pevali uz gitaru ispred Doma na stepenicama zagledani u zvezdano grahovsko nebo kada se blagi odsjaj mesečine prolije i ogleda na Gradini.
“Nema, niti će biti lepšeg zvezdanog svoda kao ovog iznad Grahova!“
Još uvek mi odzvanjaju u ušima naša mladalačka zapažanja koja me iznova opominju da smo bogatiji i srećniji od mnogih koje takve slike ne prate kroz život! Srećni što smo Vas poznavali i što smo zajedno živeli ljubav.
Nevini i mladi nikome niste bili dužni, a opet ste životima svojim skupo platili slobodu. Uverili smo se opet da se istorija ponavlja jer generacijama stradamo neshvaćeni i obespravljeni. Tako i u ovom današnjem vremenu tumače nam zakone kako im je volja, ne po Božijoj već po vlastitoj pravdi. Čemu nas uči naša istorija i šta zahteva od nas? Neminovno postavljamo pitanja jesu li koreni toliko važni i kuda dalje? U trenucima samoće kada nas obuzme seta, često se zapitamo sa čijom se to voljom radjamo u svakoj veri i zakonu rastemo i živimo, a zatim svoj put ma kako bio težak skončamo. Nema sumnje s Božijom voljom živimo i umiremo jer je On sama večna dobrota i istina kojoj se molimo za večni pokoj Vaših usnulih duša.
Zato, neka im bude braćo nije naše da sudimo, naše je da živimo život pravednika!
Dragana Trivan
