Potraga za slobodom je najvrednija, suštinska vodilja tokom života svakog čoveka bez obzira gde živeo, koje nacionalnosti ili vere bio. Ljubav prema otadžbini ,narodu , svom domu i plavom nebu stvara najveće junake, od kojih su neki i svoj život dali te na taj način postali uzor pokolenjima. O njima su pesme pevane, mnoge priče ispričane i istorija pisana. Oduvek su ratovi kroz vekove odnosili ljudske žrtve ne birajući mnogo da li će stradati dete ili odrastao čovek. Normalno je razmišljati da niko pri čistoj svesti i zdravog razuma neće poželeti rat i razaranja koja on nosi.
Šta se to desi u ljudskoj prirodi i ko tako može osim samog djavola da ubije u ljudima – ljudskost , da izvrne dobrotu u pakost, da okrene komšiju protiv bližnjeg svog i na tako svirep način prema njemu da se odnosi? Trebalo bi da nas istorija kao učiteljica života, nauči greškama od ranije kako ih nebi ponavljali, ali nažalost okrenuti svakodnevnim životnim nedaćama vrlo često zaboravimo kako nas je opekla prošlost. Valjda nam je tako lakše živeti. Naša istorija nas kroz vekove podseća na ogromne žrtve, koje ne smemo da predamo zaboravu jer ako to činimo izgubićemo sebe. Deca moraju da znaju činjenice iz naše prošlosti ma kako one bolne bile , jer će upravo ta sećanja na naše predke, koji su mučeničkom smrću nastradali, braniti da se ponovi zlo ..
Ne smemo da zaboravimo da je tokom drugog svetskog rata od 1941-1945 god. u Livnu i livanjskom polju nastradalo oko dve hiljade srpskih žrtava, a više od tri četvrtine čine žrtve ustaških pokolja. Nikako ne smemo da zaboravimo da se jedno od najvećih stradanja Srba ovih krajeva dogodilo u školi sela Čelebić gde je od ustaškog noža nastradalo trista sedamdesetoro, uglavnom nejači, a u jami Kamešnici dubokoj 40m oko dvesta sedamdeset staraca, žena i dece. Sećanje na dane pred Svetu velikomučenicu Ognjenu Mariju 1941.g nas opominje na besomučna uništavanja Srba u selima Donjim i Gornjim Rujanima gde je u jami Ravni dolac ugašeno dvesta četiri života od ukupno dvesta osamnaest srpskih duša isključivo žena, devojaka i dece, umorenih i na zverski način ubačenih u jamu bezdanicu оd strane ustaša, njihovih komšija. Ne smemo da zaboravimo da je u jami Razvala ispod ustaškog noža našlo smrt osamdesetoro nejači, a da je u šumi Koprivnica postradalo šezdeset Srba uglavnom iz Livna. Ne smemo da prepustimo zaboravu stratišta: Mala ili Kupreška vrata, Kožvaricu, Trnjaci podno sela Lištani, jamu Bikušu severno iznad Čelebića, jamu Tušnicu ili Jelovaču, jamu Samograd zapadno od sela Čaprazlije, jamu Propunti, jamu Provalija, jamu Suhača, Borovu glavu – mesta gde je svirepo mučeno i nastradalo četristo trideset nevinih srpskih duša. Ne smemo da zaboravimo ni najveće gubilište u ovim krajevima – Prolog gde su ustaše na svakojake načine umorile više od pet stotina stanovnika srpske nacionalnosti.
Ne smemo da zaboravimo jer smo ljudi i mislimo na budućnost svojih pokolenja! Hrišćani smo i daće nam Bog snagu da živimo bez mržnje u sebi, kao što je udahnuo život u četrnaestero svedoka preživelih iz jame Ravni dolac koji su nakon šest nedelja i tri dana monstruoznog mučenja samo Božijom voljom spašeni i ponovno rodjeni kako bi svedočili o jednom veoma teškom, stradalničkom vremenu po naš narod. Božija volja je i to da našim srpskim mučenicima podari hrabrost i trpeljivost do samog kraja ovog prolaznog života u kom su smogli snage da junački nose svoj krst, a da se ne svete i ne mrze već da se sa ljubavlju nadaju večnom, a svoje zlotvore prepuste sudu Božijem.
Neka Gospod podari spokoj njihovim dušama. Amin!
ISPOVESTI IZ ŽIVE GROBNICE PODNO DINARE
MILICA ERCEG – GALKA
Primakog se nekako do moga Ila, a njemu kukavcu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo,visi…Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice, ne može da se makne, slomljena mu i desna noga. Sagnug se. On me poljubi i nasloni mi se na krilo:
-Mama, oće li doći tata da nas izvadi ? – pita iznemoglim glasom.
-Oće, sine, oće zborim ja i prolijevam suze, mili Bože, srce oće da mi pukne.
-E, daj da te još jednom poljubim – reče još tiše, ali ne diže glavu.
Ja se sagog nama da mi ne vidi suze. Kada se malo okuražig, podigog mu malo glavu da ga poljubim, a on mrtav! Tri sam ga dana poslije držala u krilu i ljubila mrtvoga ,nijesam vjerovala ni dala da mi ga maknu iz ruku…
*****
To je bilo nekakvo čudo Božje. Ma, ima Boga i gotovo – nas je samo nekakva sila nebeska spasila i ništa drugo. Bog ćeo da nas sačuva za ukor živima i sramotu zlotvora – da se zna i pamti kako je bilo!
To, dušo moja, može samo Bog i njegova velika sila koja je jača od zla i poganstva ljudskoga na zemlji…
Galka : ostao nemir vječiti…
STANA CRNOGORAC
Ne dam da me oni bace nego se zaletim i sama skočim…Letim dugo kroz ledeni mrak u susret jaucima. Vitlaju oko mene aljine i čini mi se da dugo,predugo letim, da nikada neću ni pasti. Nikada se nijesam mogla sjetiti jesam li se onesvijestila prije nego što sam lupila na gomilu tijela. Kad sam se otrijeznila, ležim ledjima naslonjena na mokri zid jame. Preko mojih nogu nekakva krupna žena.Ječi u samrtnom ropcu:
-Mlada , bona podigni me da mi lakše duša ispadne-prošapta.
*****
Ima dosta živih. Uglavnom mladje žene,djevojke i djeca nesretnja. Ona pište najviše i zapomažu jednomanice. Ištu vodu i u ludilu od žedji ližu rosnu stijenu. Neprekidno mile preko leševa i samo cvile: vode , vode …Tri –četiri muškarčića, nijedan nema više od sedam-osam godina, šćućurili se u jednom ćošku pored mene. Danima tiho jecaju, krvavi, izlomljeni i nagrdjeni. U jedno doba vidim odnekud napipali i izvukli nečiju cipelu. U nju mokre pa onda kao jagnjad na solilo kidišu da liznu po kap one mokraće…Ne daj Bože šta se trpjeti može …
GOSPAVA (CVIJETIĆ)BOŠKOVIĆ -PRNDŽA
Nije to za priču i virovanje, ali tako je bilo. Danas žena ništa ne radi i ne more do vakta doniti dite, a mene eto bacilo u jamu i toliko bila pod zemljom pa opet rodila ki da me ni muva nije ujela. Poslim kad nas izvadilo, jedna doktorica u Livnu me vizitala. Zbori: ne smiš kući, moraš ovdikar u bolnici rodit..
Ja jok !Idjem kući i Bog! I idjem. Eto izvadilo nas nekako uoči Male Gospe, a ja rodila o Svetom Arandjelu. Ćerku ki jabuku. Krstili je Ljuba. Napredna,fina-ima se šta vidit od nje.
Prndža : A svejedno ne utriješe trag kako su bili naumili…
SAVA PETROVIĆ
A znaš kako je : ja sam ti sve poboravila. Najgore imena-sve te krvnike ja pamtim ,u ponoći da ig poznam, ali ime nikako. Eto došli partizani, Crnogorci, i mene dozvalo u školu, u štab, da kažem ko nas gonio iz kuća, ko nas bacio u jamu. Kazujem ja ko iz knjige, ali imena da se sjetim jok. Mučim se ja, muči se vidim i taj što me pita rad bi znati i sve misli da ne smijem reći. Pogledam ja vako nešto kroz prozor kad imam šta i viditi: eto moga krvnika, natovario, s oprošćenjem , na konja tovar žita i goni u mlin.
-Eno ga!-viknem,a ki da sam veliko breme s vrata stovarila. Onaj brže posla dva vojnika te ga zaustaviše i uvedoše .Daju meni pištolj da ga ubijem:
-Jok, vala,ja to ne mogu pa me taman sad ponovo bacite u jamu – velim ja.
-Dobro-zbore oni –ne moraš, mi ćemo, a tebi evo konj i žito, goni kući… Neću ja ni to. Imam kući ćaću,mater, dvi sestre i tri brata. Kuća prazna, glad i muka, ali svejedno, neću krvničko. Od tudjega tuga mori i od toga niko sriće nije video. Di krv kane, prokletstvo pane.
Sava : Vidiš samo neko umire i misliš – blago njemu ,on se
spasi…
LJUBA LALIĆ – KONJIKUŠIĆ
Odozgora orljavina ne prestaje : kako godj koga baci, za njim kamen valja gredama ubiše i ko bi pretekao i preživio bacanje u jamu. Najbolje ko skoči sam, leti pravo u dno, a koga oni gurnu udara okolo i dodaje ga zid zidu, dolje ga poznat ne možemo sem po aljinama. Kad se ponadag da sam se spasila odozgo pade još jedno čeljade i pritište me preko prsi – ne mogu nikud.
*****
Evo idem u jamu sama, svjesna –neću da me u smrt gura ruka djavola!
Eto, bacilo nas na Ognjenu Mariju, na dva dana uoči Svetoga Ilije, a izvadilo nas na nedelju uoči Male Gospe, pa računaj…
MARA LALIĆ – JURIĆ
A znaš kako je, niti to ko sad može opisati, niti u to vjerovati. I meni to sad sve liči i izgleda kao nekakav strašan i ružan san, nešto što se nekome drugome dogodilo, ili je to tako zato što bih htjela da sve zaboravim. No, od sudbine se ne može pobjeći. Nit ko zna šta ga može snaći nit šta može izdržati.
Samo ne daj Bože pričekati, šta se može dočekati…
CVITA BOŠKOVIĆ
A došli su da nas vade oni isti koji su nas i bacilli, ali su žandari bili sa njima i nisu dali da nas dotuku no kako je naredila talijanska vlast. Talijanima dokazano da ima živa naroda u jami i oni brže naredili da se narod vadi, neka umre na zemlji ako ne mere živiti,da ne skapava u jami…
*****
E poslim za tri miseca nisam nigde zaspala , nit što čvrsto pojela …Samo voda. A svejedno pretekosmo!
DANICA BOŠKOVIĆ
A sve ti je to nekakvo Božije davanje. Ko može virovati da čeljade može o kapi vode preživjeti misec i po dana pod zemljom u bezdanici, u kasapnici grdnoj. Četrdes i pet i šest metara jama duboka – tako kazivali oni koji su nas vadili-mjerili konope. Mjerili i neki poslije, a odakle sam ja skočila ima bar još petnaes metra više… I ko tu sad može reći da nas nije sačuvala nekakva sila nebeska? Viruješ li ti da je dvi noći pridje nego će nas vaditi u jami iznad nas nešto zasjalo, ilinsko mu sunce nije bilo ravno, i doli se vidlo kao u podne, iglu da uvrzeš. Mi smo u početku mislili da je neko s lučem došao da nas vadi.
Ja ne znam šta je ali nekome nije bilo pravo da nevine duže skapavaju u bezdanju i ne može biti dobro nikome ko na nedužna ruku digne-izgovori Danica, ne smećući pogled sa nevidljivih plavih daljina i ponovo zaćuta kao u molitvi…
Danica; Mili Bože , jada do neba se čuje.. Meni se odjednom više ne živi.
MILKA BOŠKOVIĆ – MALJKOVIĆ
Mimo toga samo žedj i strah. Kad mi majka iz mokre krpe iscijedi po kap vode u vrela usta ili ovlaži suve ispucale usne, visnu bolovi žestoki. Tako za tren pa sve opet utrne i plane vatra u ustima, u grlu. A sve to je nestajalo i prestajalo kad su ustaše ponovo dolazile nad jamu, kad su rekli da će nas vaditi, kad izvadiše Živka i Bogoljuba Lalića i Savu Bulić pa ih gore izmrcvariše i raniše iz pušaka i ponovo u jamu baciše, kad za njima navališe bombe i kamenje…”Rane nikad nisu zacijelile”.
JANJA LALIĆ-ŠUNJKA
Ajme, jauk se do Boga čuje. Dozivanje, zapomaganje, niko nikom pomoć ne more, svak se svojom mukom zabavio. Drugi ili treći dan čujem Boška i Milu, živi i oni, rane moje, osvistili se i zovu me daj vode, daj kruva… Ma, otkud vode i otkud kruva kad smo u jami, žalosti moja. Oni nesretnici, ne viruju-daj, pa daj, imaš, a ne daš..Tako tri –četiri dana. Slušam im i gledam muke, a pomoći, grdna rano, ne mogu. Pomriješe mi žedni i gladni.
Ne dao Bog to ni krvniku…
*****
Rano moja, i danas se ja bojim. Čudim se kako mi je pameti i zere ostalo, kako nijesam potpuno presvrnula. Najteže mi otkad mi pokojni dida umro. Dica otišla za svojom srićom, a ja sama-noć ne prodje a da se ne obretem u jami. Zaboli me na užičicu, Bože ti pomozi, ne znam kud ću prije, ali na vrata, ali na prozor. Još kad mi se u snu mati javi. Kazala ona tada ljudima:ma bište, majka vi kukala, ni kašika srpska ostati neće, a ne glava…
A nisu to ni ustaše krile. Otvoreno su zborili tig dana da će svaku srpsku dušu koja dočeka Božić zlatnom kašikom pričestiti.
Eto želja im se ne ispuni…
BOJA LALIĆ
Počeše da prozivaju po familijama. Prozvaše i nas. Majka nosi nesritnu Dostu u naramku, nije joj ni po godine bilo, a Zorku vodi za ruku. Brat mi, crni Bogoljub sestra Janja i ja prid njom. Kad izbismo na kosu prema jame, imamo šta čuti i viditi: lelek i vriska do neba se čuje, a oni krvnici alaču i dozivaju se. I nisu tudji no sve naši seljaci, komšije – oni nas pobiše i pobacaše u jamu..
*****
I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika…
GLIGORIJE-GLIŠO STOJIĆ
Najgroznije je bilo u nastupima očajanja. Obično noću kad zavlada potpuni mrak. Tada neko plače, neko leleče, neko pjeva, neko viče iz sveg glasa i doziva, neko se moli Bogu…Kad svane i nad jamom se počnu rojiti ptice, nekakve žute sitne, slijeću gotovo do iznad nas i kupe mravinjak crva..Svi zaćutimo u strahu da će se krvnici opet vratiti i opet na nas navaljati kamenje i bacati bombe.
*****
Mislim da nas je prvih nekoliko dana bilo najmanje šezdeset-sedamdeset živih. Na sredini jame, a ona je dolje široka mislim koliko dvije najprostranije sobe, bila su dva velika kamena. Ko je pogodio i pao na to kamenje taj je bio odmah mrtav. Ko je imao sreću da promaši i padne okolo na leševe, ti su uglavnom preživjeli. Moj brat nesrećni i još nekoliko dječaka nijesu bili gotovo ni ogrebani..
A unutra: Bože dragi, grozote! To se riječima ne može opisati jer nema tako strašnih riječi…
DANICA LALIĆ – STOJIĆ
Sjutradan pošto su pobili muškarce u Prologu, počeli su kupiti nejač po selu. Pokupili su i Daninu familiju…
Nikada nije voljela da se sjeća i priča o tome što je doživjela i kako je preživjela u jami. Majka joj, baba, dvije sestre i jedan brat su izgleda bili odmah mrtvi i nijesu patili, a dva joj brata bili zadugo živi. Jedan, kako je kazivala, do na tri dana prije nego će ih izvaditi iz jame. Svisnuo je kukavac od žedji..Samo je veli zaiskao vode i zaspao..
MARA LALIĆ – BOŠKOVIĆ
U koloni nejači od dvjesta osamnaestoro djece, žena i djevojaka koje su sjutradan, nakon pokolja muškaraca, ustaše potjerale iz Gornjih i Donjih Rujana uz Dinaru i pobacale u bezdanicu u Ravnom docu, bila je i Mara Bošković, rodom od Lalića.
I ne sluteći kakvoj stravičnoj sudbini hita u susret nosila je u naručju dvomjesečnu ćerku Milenu, a za ruku vodila dvogodišnjeg sina Živka i mislila o mužu Jovu kojega je ratni vihor zatekao u Celju u vojničkoj uniformi i zameo mu se svaki trag. Nad jamom kad je zavirila smrti u oči, ćerkicu je dodala jednoj od zaova,a očajnički prigrlila sina i sa njim poletjela u ambis…
*****
Svi podaci o žrtvama i navodi stradalnika su preuzeti u originalu iz knjige “Ognjena Marija Livanjska” autora Bude Simonovića, kome smo neizmerno zahvalni na hrabrosti i istrajnosti da ova bolna sećanja, a i mnoga druga stradanja srpskog stanovništva zapiše i na taj način ih sačuva od zaborava..
Dragana Trivan
