GAVRILO PRINCIP HEROJSKI BORAC ZA SLOBODU I PRAVDU


Austrougarske vlasti su početkom decembra 1914.god odlučile da trojicu prvooptuženih (Principa, Čabrinovića i Grabeža) za smrt austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda prebace u Vojni zatvor u Terezinu (Češka) tako da su ih 2.decembra 1914. god u specijalnom vagonu iz Sarajeva, preko Beča prevezli za Terezin.

Prve informacije o Principovim zatvorskim danima u Terezinu stigle su od Ive Kranjčevića i austrougarskog oficira Čede Jandrića koji je osuđen za izdaju. Po Jandrićevim rečima Princip i ostali saučesnici u atentatu nisu fizički mučeni, ali su bili okovani deset kilograma teškim okovima. Hrana je bila loša i nedovoljna. Uglavnom su bili u strogoj izolaciji. Princip je imao pravo da šeta pola sata, sam po zatvorskom dvorištu. Gavrilo je počeo poboljevati od tuberkuloze već krajem 1915 godine. Tokom tamnovanja u Terezinu dr.Martin Papenhajm je u četiri navrata razgovarao sa već bolesnim Principom. Prvi razgovor je obavljen 19. februara 1916.god u Gavrilovoj ćeliji. Razgovarali su o Principovom detinjstvu provedenom u Grahovu, o tome kako je uvek bio bez težih povreda. Nakon atentata zadobio je teške povrede po glavi i telu, bio onesvešćen. Vrlo rđavo se osećao u samici,bez komunikacije sa drugima. Naviknut da uvek čita, najviše je patio što nema knjiga ili bilo čega za čitanje. Spavao je najviše četiri sata noću, ali je kako je naveo sanjao lijepe snove o životu, ljubavi… Mislio je o svemu naročito o Otadžbini.

Dr. Papenhajm je isto naveo da Princip ima tuberkulozne rane na grudima i desnoj ruci i da oseća čežnju za roditeljima i svima koji mu nedostaju. Princip je zbog bolesti i iscrpljenosti prebačen 7.aprila 1916.god u zatvorsku bolnicu. Dr.Papenhajm ga drugi put posetio 12.maja u bolnici, odmah ga je prepoznao i obradovao se susretu. Bio je gladan i usamljen. U tvrđavi je bar mogao da šeta. Izgubio je nadu u život i “Hteo je samo da umre za svoju ideju“!

Na zahtev dr.Papenhajma, Princip je nakon dve godine ponovo uzeo pero u ruku i napisao nekih dvadesetak redova sa povremenim prekidima o socijalnoj revoluciji..

Kako je naveo Ivo Kranjčević u svojim „Uspomenama“ Princip je vraćen iz bolnice u svoju ćeliju krajem leta 1916.god. Zahvaljujući stražaru Čehu Karlu Hrouškom, gostioničaru iz Praga došlo je do njihovog susreta:

„Gavro je bio bolestan i slabio je sve više, ali je duhovno ostao uvijek svjež..“

Nakon smrti cara Franca Jozefa (21.novembra 1916.god) pokrenuto je pitanje o neljudskim uslovima političkih zatvorenika u Terezinu. Ministarstvo rata je 13.septembra 1917. god odlučilo da se preživeli zavorenici iz zatvora u Terezinu premeste u Zenicu i svi osim Gavrila Principa su vraćeni u Zenički zatvor.

Gavrilo je bio u takvom stanju da nije ni dvesta metara mogao preći, ali iako je bio živi leš, a i tuberkuloza je dostizala krajnji stadijum, njegove oči bi zasijale kad bi govorio o „Oslobadjanju naroda“!

Gavrilo Princip je umro 28.aprila 1918. godine u 18.30h u sobi 33 zatvorenog dela terezinske garnizonske bolnice broj 13. Uzrok smrti se navodi – tuberkuloza kostiju.

Veličanstveni Čeh František Lebl, koji je u noći između 29. i 30. aprila 1918. god dobio naređenje da sa još četiri vojnika tajno sahrani Principa, napravio je skicu groba. Poslao je skicu svom ocu da je sačuva, ako bi on poginuo. Srećom, František Lebl je dočekao kraj rata i na Principov grob postavio Češku zastavu.

Ekshumacija Principovog tela izvršena je 9.juna 1920.godine. Odmah nakon završetka Velikog rata rodila se ideja da se zemni ostaci vidovdanskih heroja prenesu i sahrane u zemlju za koju su dali živote. Najpre, početkom 1919.god u Hadžićima je formiran Odbor za prenos posmrtnih ostataka Gavrila Principa, a zatim i svih vidovdanskih heroja. Kovčezi su iz Terezina ispraćeni uz sve počasti rodoljubivih Čeha. Vozom su uz pratnju Sokolskog društva, mrtvi heroji prevezeni preko Čehoslovačke i Austrije do Sarajeva, a sahranjeni su na pravoslavnom groblju Koševo u zajedničkoj grobnici.

Preživeli zaverenici su ostvarili svoj san, dočekavši oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda.

Za pripadnike Mlade Bosne, organizacije koja je okupila omladinu tog vremena bio je najuzvišeniji čin da žrtvuju vlastiti život za ideju slobode i ujedinjenja jer su u svojim srcima i duši nosili i voleli slobodu. Tokom istrage i suđenja mladobosanci su jasno dokazali da je sve, od same ideje nacionalnog oslobođenja, pa sve do završnog čina atentata,bilo tek i samo njihovo delo!  

Tiranoubistvo je u to vreme bilo herojski čin i ukazivalo na loše ponašanje tadašnjih vladara koji su uskraćivali narod za osnovna ljudska prava tj.na slobodu. Gavrilo Princip je pucao u instituciju prestolonaslednika, a ne u Franca Ferdinanda kao čoveka. Oni koji ga u današnje vreme proglašavaju teroristom, svesno zanemaruju činjenicu da je Gavrilo Princip bio ustvari borac za elementarna ljudska prava, koji je upotrebio jedini mogući metod u to vreme da pokaže svetu nezadovoljstvo austrougarskom tiranijom!

Što se samih Srba i srpskog slobodarskog naroda tiče, Princip je od početka bio Junak i ostaće jedan među brojnima, herojski borac za slobodu svog naroda!     

PS: svi istorijski podaci su preuzeti iz knjige „Gavrilo Princip i Sarajevski atentat“, autor prof. Dušan Gašić