Jedne julske noći u Grahovu( Vila šatorica)

Ovu priču posvećujem svim ljudima iz mog zavičaja, i samom zavičaju, najlepšem mestu na svetu-opštini Bosansko Grahovo. Zahvaljujem se na pomoći Mili Principu-Gavrilu, on je doprineo da neke rečenice u ovoj priči zvuče bolje nego što su prvobitno bile napisane.

Godine su prošle, a ja sam ponovo hodao pustim ulicama porušenog i jedva živog Bosanskog Grahova, ovog puta ne u  tužnom i sumornom decembru, već u sred jula, meseca života, zelenila i bujnosti. Porodici i prijateljima nisam davao puno objašnjenja. Znali su da nije vredelo da se raspravljaju, pustili su me da odem i pokušam pronaći to što tražim.

A šta sam tačno tražio, zapravo ni sam nisam znao.

Usnuli grad jedva da mi je uzvraćao pogled. Mrtvilo, pustoš, nigde nikoga, osim pasa lutalica da prođu ulicom, u mesecu koji bi trebalo da je najživahniji u godini. Kako li je tek zimi, pitao sam se. Tek pokoje svetlo iz stanova, bleda svetlost iz tv aparata, tu i tamo, davali su znake da nekog života još uvek ima. Zjapeće ruševine u centru kao da su i to malo života pritiskivale teškim bremenom. Bez ulične rasvete, pun rupa po cesti i prepun smeća, grad mi je škrto i mučno iz tame uzvraćao pogled. U Domu kulture odavno nije bilo nikakve kulture, samo  rupe pune smeća, u Hotelu Sarajevo više nije bilo gostiju, niti veselih delija u kafani Zvijezdi . U srednjoj školi više se nije čula graja poletne i vedre mladosti. Nasuprot Domu i Hotelu, kao u nekom nestvarnom, košmarnom snu, uzdizao se ,,križ”, kao svojevrsni spomenik ljudskoj izopačenosti ; kako drugačije opisati spomenik podignut onima koji su spalili grad i sravnili ga sa zemljom, i to da morbidnost bude veća, podignut svega nekoliko metara od tih istih ruševina?Tuga, apatija, jad i čemer. Osećala se i u vazduhu ravnodušnost koja je zavladala.

 Lepota uvek pronađe svoj put,  pored ruševina, smeća i beznađa; Putevi Gospodnji su nedokučivi za skučeno ljudsko zlo,  zato zlo nikada ne može trijumfovati do kraja. Uprkos mračnim ruševinama , osećanju izolovanosti i samoće, čim sam kročio u grad, krv je toplije, umilnije, protekla kroz vene, celim telom.. Nestalo je  ravničarske alergije, tromosti, težine; kao da mi je čisti planinski vazduh izbrisao sve otrove iz tela, pobrisao svo nezdravo jelo i piće i godine nezdravog života. Iz svakog kutka grada, video se barem delić planina i brda koja su ga okruživala. Šator, Dinara, Gradina, Obljaj, Marino brdo, Jadovnik, Pečenački kuk, Uiilica, posmatrali su me mirno i naizgled nezainteresovano; ali tiha muzika  koju su mi iz daljine slali, pronašla je svoj put i odagnala mi  jezu koja je izbijala iz ruševina.

Stajao sam na cesti iznad puta do Osnovne škole(hvala Bogu, barem je ona još uvek bila čitava i još je bilo nešto dece koja su je pohađala), i  sećanja su se vratila. Sećanja na sve one bezbrižne i divne dane, na brige koje su mi tada izgledale tako teške i složene, a sada bih sve dao da ih opet imam. Prve ljubavi, prve tuče, prvi uspesi, prvi porazi, prva istinska sreća i prvi bol. Dani, sada tako nestvarni, kao da sam ih živeo u nekom drugom životu, kao da sam to bio neki drugi ja, neko sasvim drugo biće. Kao da je to bilo vekovima pre, a ne pre svega dvadesetak, trideset godina.

Šta sam zapravo tražio, zašto sam uopšte ovde došao?Šta sam očekivao da će se desiti?Da li sam se nadao da ću ponovo doživeti davno proživljenu sreću,  da ću vratiti vreme, da će mi se desiti neko prosvetljenje koje će mi konačno dati odgovore na pitanja šta sam, ko sam, šta radim na ovom svetu, i koja je svrha mog postojanja?Da li sam očekivao da ću ponovo videti  draga mi lica, ili da ću  ih barem oblikovati u mislima?

Mislio sam da je sve to nemoguće, ali barem ovo poslednje se desilo. Melodija sa planina me je nosila poput vilinske pesme, razbistrila mi je misli i sećanja, i evo ih, sva ta draga lica koja sam voleo, evo ih ponovo preda mnom, prolaze kao u  karnevalu, kao u nekom čudesnom pozorištu, predstavi koja se uživo odigrava pred mojim očima.

Beščujno sam uplovio u pravi vremeplov. Nije bilo nikakvog bljeska, nikakve blistave svetlosti, tunela, crvotočina, ništa spektularno, a ipak su sva ta mila lica ponovo bila tu.

Čavrljali smo srećni i bezbrižni, ja, Vaso, Dragana, Sanja, Irena, žurili na prvu jutarnju kafu u Hotel Sarajevo. Na prvi čas ćemo ionako ,,zakasniti”. A mogli bi i na drugi, mogla bi se ,,baciti” koja partija bilijara. Promiču i druga lica, neka iz osnovne, neka iz srednje škole. Saša, Miroslav, Slaviša, Jolić, pa veselo društvo iz mog sela- Sreten, Car, Pero…smeškam se dok se ponovo prisećam Slavoljubovih ludačkih i šašavih priča. Pa Bilja jedna, Bilja druga, a za jednom od Bilja svi smo čeznuli, i patili tiho…kako je ta ,,patnja” samo bila slatka..Goca jedna, Goca druga, Borislava, Živko…Milan, Kosta, Bogdan, otkačene i vesele Vesna i Tanja, Miki sa svojim pričama o filmovima i motorima, pa Vulić, Dragoljub i mnogi drugi…pa i neki sa kojima se nisam tada družio, koje možda tada nisam ni voleo ali mi i oni sada nedostaju i njih bi  rado želeo da vidim…

Sve su to lepe slike, svi su oni živi i zdravi, sa nekima se i viđam, sa nekima se i čujem telefonom, ili barem preko fejsbuka ili scajpa.

Ali znam, osećam, da ne mogu biti pošteđen ni bola. Znam šta je došlo…posle srećnih dana. Lica koja sada posmatram, više nisu živa. Jovica, Siniša, Dragan, Dejan, Edo, mnogi drugi… Ne mogu da zamislim kako bi sada izgledali, da su poživeli, sada bi bili u kasnim tridesetim i četrdesetim . Ne mogu, a i ne želim; želim da ih pamtim upravo onakve kakvi su i bili-mladi i puni života. Osećam da bi sve drugo bilo  skrnavljenje uspomene na njih.

Zatvaram oči, i kada ih ponovo otvorim, shvatam da više nisam u Grahovu. Ne greje me vrelo letnje, već zubato decembarsko sunce. Ne stojim kod porušenog i opustošenog Doma kulture, već čučim u krateru na Ravnim podovima, na Staretini. Znam i koja godina je, znam  je dobro po zvuku, po fijuku granata. Devedeset i četvrta. Pokušavam da ne gledam u mrtva tela koja  na gomili leže u krateru. Onaj deo mene koji se plaši, čuje se, sve je jači, i razum preti da se oslobodi i panično pobegne iz glave i mozga, da se oslobodi onoga što vidi i što ga pritiska. Ali ima i onaj drugi deo, jači, onaj nagon samoodržanja, koji mi šapuće da te slike, slike koje su žive i stvarne, ne gledam, da ih surovo arhiviram i odložim u neku fioku uma. ,,Oni su mrtvi, ne možeš im pomoći, ne gledaj ih, izludećeš, izgubićeš razum, koncentriši se, pomozi onome koji je još živ.”

A Dejan je još uvek bio živ. U nekom limbu, u nekom prelazu između života i smrti, pogođen gelerima, njegov glas se obraćao, poluživ, jeziv, negde…nekome-meni. ,,Vode, vode”. A ja nisam imao vode, nisam imao uza se čuturicu da mu dam. To ,,vode, vode” s tog užasnog mesta, čuću mnogo godina kasnije, ponekad, vrlo retko, ali čuću-u onim najdubljim snovima, u onim mučnim noćima kada ste sami sa sobom, sa Stvoriteljem, ali i sa-tamom. U jezivim i ogoljenim noćima, kada vas ništa ne može zaštititi , ni stan, ni zidovi, ni sigurnost i komfor, ni novac, ništa-tada ponovo čujem to dozivanje. Pomoć je ipak stigla, odneli su ga. Nosimo i druge ranjenike, obilazimo rovove. Vraćamo se u selo, nas troje, Steviša, Milijana i ja. Granate počinju neprekidno padati oko staze, bukvalno na svakih šezdesetak  sekundi. Zasipaju nas komadići drveta, zemlje, kamenja. Nema nikakvog zaklona, kad fijukne, bacaš se na zemlju i moliš Boga da te ne pogodi-a ako te pogodi, da ti donese bar trenutnu i bezbolnu smrt; da se ne patiš iskidan i izmučen na ničijoj zemlji. Neko šapuće da nema šanse da živi stignemo u selo. Ne znam ko, možda sam i ja. Ipak, stižemo u jednom komadu.

Dejana smo  izgubili. Nekoliko dana kasnije je preminuo. Znam da sam se tada prvi put osetio istinski poraženim u ratu, više nego kada smo gubili bilo koje selo, i bilo koji položaj. Nije mi bio blizak, nismo se družili, znali smo se tek površno-ali mi je ta smrt  oduzela snagu i energiju. Toliko muke da ga izvučemo, toliko straha i bola, i na kraju- sve je bilo uzalud.

Dvadeset dana kasnije, zubato sunce zamenila je mećava i sneg na Poljanicama,mestu koje će postati naša Golgota,  naš  muk i večna bol, ona bol za koju ne postoji ni jedan lek i nijedan doktor ni psiholog ne mogu je izbrisati, bol koja mi veže jezik u čvor i onaj, vrlo retki put kad se uopšte mogu prisiliti da i govorim o tome…

 I  trenutak kada se okrećem, trenutak koji  ostaje zauvek urezan u oko, mozak, srce, i koga ću se sećati i kada jednog dana dođem na kraj životnog puta, tren u deliću sekunde, kada kroz sneg koji tuče u oči ugledam cev i plamen na otvoru iste, i shvatam da sam joj na nišanu i da gledam pravo u –sopstvenu smrt..Gledamo se tako, mali delić sekunde; ona mi uzvraća pogled, nema lica, lice joj je mračna rupa, a jezik plamen.  Nema velikih reči, nema nikakvih  reči, filozofiranja, diskusije, opraštanja- nema ničeg uzvišenog. Prizemno je i okrutno, samo vreo barut u hladnoj mećavi-lice strelca ne mogu da vidim. Ako vam kažu da vam u tom momentu prolaze slike voljenih i celog života pred očima-lažu vas. Nemate prosto nikakvog vremena da o tome razmišljate-nikakve slike mi se nisu javljale, niti mi prolazile pred očima, osim što sam u tom deliću sekunde na brzinu očajnički premetao po glavi postoji li ikakva opcija, ikakav način da se izvučem.. Činilo se da ne postoji, da je stigao kraj.

Sudbina je htela drugačije, meci zuje oko mene  kao besne pčele, ali nekim čudom uspevam preći čistinu nepogođen i dočepati se krivine i zaklona.

 Sustižem našu kolonu u povlačenju-smrt ostaje na putu iza mene. Granate udaraju visoko iznad i preko nas-prebacuju. Nekoliko stotina metara kasnije, napadaju nas iz šume, na padini prema selu, pešadijski. Nema zaklona, niti vremena tražiti ga, zaležem na put i praznim okvire u šumu. Nas nekoliko uzvraća paljbu. Ubrzo prestaje okršaj. Verovatno je bila neka njihova isturena grupa koja je predaleko otišla-procenili su da ih nema dovoljno niti im je pozicija dovoljno dobra da nešto ozbiljnije urade. Međutim, imamo ranjenog, nekoga je pogodio metak. Nosimo ga Mošo Šormaz i ja. Kilometrima. Ruke trnu, ali ne smeš ga ispustiti, a niko da se uhvati da nas zameni. Polako prestaje i granatiranje, a i Dinara se sve više spušta, strme strane prelaze u sve blaže i blaže padine. Silazimo u Peulje.

Vraćam se ponovo u Grahovo, i godinu sadašnju, ne mogu više da putujem po ratnim stazama, jer mi nagrizaju srce i um, dušu. Treba mi lepote, radosti. Prisećam se opet polazaka u školu u Grahovo, jutarnjih buđenja, šolje mleka, mirisa toplog bakinog doručka, sunca koje se pomalja iza Šatora, đačkog autobusa koji prolazi  ka Zebama i Resanovcima, izlaska iz kuće, veselog čavrljanja na stanici, život, radost, sreća, trenuci koji su tada izgledali beskrajni, kao da ih nikad ništa neće poremetiti i kao da će večito trajati.

Raspusti, tople noći sa mesečinom, žabe i gundelji, miris pokošene trave i sena, boje na planinama i livadama, zalasci i izlasci sunca, rodbina i prijatelji koji stižu odasvud-iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva, Bihaća…večernje šetnje, fudbal u Školskoj bašti…srednja škola. Prvi ,,ozbiljni” momačko devojački razgovori, prvi zanosi i sreća, sreća u tri reči:

Život. Radost. Sreća.

Slike su počele polako da blede, ostavljajući me ponovo samog u svežini planinske letnje večeri. Mislim da mi se konačno počelo bistriti u glavi. Vreme ne teče od početka do kraja, već dolazi u talasima; posle nekog vremena časovnik vremena počinje teći unazad. Onog trenutka kada shvatimo da je mladost definitivno iza nas, da starimo, da nam se troše i propadaju organi i udovi, tek tada shvatamo ko smo i šta zapravo želimo. A ne želimo napred-u starost, već želimo unazad-u detinjstvo. Jer želimo da ponovo, pre konačnog susreta sa našim Tvorcem, doživimo sve one lepe trenutke, boje , mirise, želje, snove iz detinjstva. Jer mi smo u suštini deca-i uvek ćemo to i ostati. Jedno vreme ćemo ubijati ono dečije u nama, trudeći se da ostanemo ,,normalni” pred spoljnim svetom, da zarađujemo, putujemo, trošimo, nosimo skupa odela, hvalimo se skupim kolima, bistrimo politiku, mrzimo se i zavidimo jedan drugom ,,ko je uspešniji”. Sve je to ,,važno” samo dok osećamo snagu mladosti, volju i potrebu za dokazivanjem pred drugima.  Kad nam počne ćelaviti i opadati kosa, kada počnemo gubiti snagu, kada tugaljivo počnemo gledati za mladima punim snage i radosti, koga tada briga za kola, kuće, stanove, pare na računu?Sve će to ionako neko potrošiti i razbucati, porušiti i raskućiti, pre ili kasnije. Sve što tada želimo je da ponovo budemo deca,  da ponovo proživimo ona najljepša životna iskustva; majčin osmeh, toplotu vatre kućnog ognjišta, mirise iz bakine kuhinje, jutra i noći u kojima zamišljamo skrivene oblike planina i fantastične živuljke koje ih naseljavaju; prve osmehe i prve poglede od suprotnog pola. Želimo ponovo bezbrižnost, ne želimo više da nosimo nikakav teret na svojim plećima, da brinemo o drugima. Želimo da brinu o nama, da budemo toplo ušuškani i zaštićeni od sveta.

Zanesen u razmišljanja, umalo da prođem pored prilike koja je sedela na zidiću kraj Doma kulture. Opazih je tek krajičkom oka, i zainteresovan, priđoh bliže. Ko li to, u ovaj pusti čas, sedi pored ruševine?

Devojka. Pokušao sam da se suzdržim, ali nije mi se dalo; mi muškarci smo prosta bića, i odmerih je besramno od glave do pete. Dugačka, gusta riđa kosa padala joj je po ramenima. Oči su joj blistale-nemam drugi izraz da ih opišem. Okruglo lice, bejbi face, pune usne, već sam bio reš pečen. Srednje visine, u poprilično kratkom šorcu, koji je skroz naskroz otkrivao duge, snažne noge, mladalački gipke, kože čiste i bele kao mleko. Nekih osamnaest, devetnaest, uvrh glave dvadesetak godina. Nešto mi je govorila, ali nisam registrovao. Stajao sam kao kip i buljio u nju poput nespretnog srednjoškolca.

,,Halo?Hej,medeni,halo?Zemlja zove”sada sam je jasnije čuo. ,,Medeni, diši malo. Srčka će te strefiti.”

Smejala se zvonko i razdragano, ali nisam se osećao poniženo, taj smeh nije ponižavao već je bio smeh dobrodošlice, taj nežni glas nije se rugao, pre je milovao. Uspeh nekako da se saberem da se totalno ne obrukam i predstavih joj se. Ona reče da se zove Danijela(zovu je Daca). Pružih joj ruku da siđe sa zidića, i osetih slatke trnce kako mi prolaze kroz telo kad se njena ruka našla u mojoj.

Saznao sam i da su njeni odavde,  da dolazi ovamo skoro svake godine, još od detinjstva, iako niko njen ne živi više ovde. Setio sam se da sam znao njene, a kada je rekla da živi u Novom Sadu, mom čuđenju nije bilo kraja. Kako se nismo ranije sreli?Eto, tako retko sam dolazio ovde posle rata, a da sam dolazio češće, upoznao bih je odavno…zacrveneh se shvativši o čemu razmišljam.

Hodali smo prema autobuskoj stanici i motelu, ona veselo čavrljajući tom čudesnom mešavinom zvonkog glasa i glasića polušapata, ja potpuno omađijan, nokautiran kao Brazil protiv Nemačke na svetskom fudbalskom prvenstvu. Posmatrao sam je kako hoda, prisećao se raznih stihova koje bi to blaženstvo  mogli makar približno opisati, kao npr. Čorbine ,,asfalt se miluje sa tvojim štiklama”(iako je bila u belim patikama)ili Alisine ,,Sanja…”ali nijedan stih nije mogao opisati ni dočarati tu lepotu. Razne želje su mi se javljale,da je branim, štitim, nežno ljubim, da je ušuškam i samo gledam dok spava i diše…a i one druge želje su se javljale, one zbog kojih sam crveneo i pomišljao da nisam ništa bolji od životinje. Zaboravio sam na sve drugo, postojao je samo ovaj trenutak, samo ona i ja na celom svetu. U tom trenutku bih uradio šta god da je zatražila, ceo svet bih joj stavio pred noge. Da je rekla da otrčim na Šator planinu i donesem joj runolist, otrčao bih bez reči ne časeći ni sekunde. Negde u onom iracionalnom kutku mog uma, osećao sam još nešto…nešto čudesno. Boja i melodija njenog glasa potpuno se podudarala sa melodijom koja mi je sa planina donela u vidokrug sva ona draga lica. Ova devojka je bla jedno sa njima, jedno sa prirodom, i osećao sam u njoj nešto…drevno. Ne u smislu starosti(naprotiv, odisala je mladošću i lepotom)…ne umem to da objasnim; drevno u smislu da je ona nešto mnogo, mnogo više od obične gradske devojke koja dolazi u porodični zavičaj i isti voli; u njenim očima video sam da je iskonski povezana sa svime ovde;  sa svakim kamenom i travkom.

Stigli smo blizu fudbalskog stadiona, koji je napušten i sam, ležao u dolini ispod Gradine(fudbalskog kluba odavno više nema). Odatle je pucao pogled na  visoravni i livade koje su naglo prelazile u planinu Uilicu u daljini. Njeni plavi i veličanstveni vrhovi nestvarno su nas gledali iz sumraka, planina se pružila, raširila nekako poprečno, poput džinovskog svemirskog broda koji se tu srušio i ukopao, rešivši da nas svojim vanzemaljskim prisustvom počasti zauvek.

,,Prelepa je, zar ne?” upita me Daca.

,,Ko?” u prvi mah nisam shvatio.

,,Uilica”reče. ,,Zar nije veličanstvena?Pogledaj kako se diže, gotovo vertikalno, tamo iz Tiškovca. A onda se raširi i popreči, poput plavog i zelenog talasa šuma i  livada. Kao da ne pripada ovom svetu, kao da se neko iz svemira smilovao na nas smrtnike i spustio je ovde, da uživamo u njenoj lepoti za naših kratkih života.”

,,Da, u pravu si” rekoh. Zanemeo sam. Kao da mi je čitala misli!

Došli smo do raskrsnice. Pravo je vodio put prema Pećima, a desno prema selima ka Livanjskom polju, a bliže ka Luci, Koritima, Maleševcima, Marikovcima. Vreme je brzo prolazilo sa njom. Nikako je se nagledati, nikako je se naslušati. Razočaran, shvatim da mi govori da će ona desno. Zar u po noći, sama, kuda?Ali jezik kao da mi se zalepio za grlo. Ni glasa da izađe. U jednom momentu pomislih da je pitam za broj telefona i adresu u Novom Sadu, ali krajnjim naporom volje uspeh da odbacim tu ideju; bilo bi poprilično nepristojno da tako nešto tražim od devojke koja mi skoro može biti ćerka.

,,Hoću li te ponovo videti?Sutra idem nazad, za Novi Sad.” rekoh.

,,Možda” nasmešila se. ,,Ali nećeš me prepoznati kada me sretneš ponovo.”

,,Kako tebe da zaboravim?” umalo da dodam ,,anđele”. Pocrveneh.

,,Sada ne misliš tako, ali videćeš…već sutra ćeš početi da zaboravljaš.”reče.

,,Pa ti si kao neka vila,  možeš da učiniš da te momci zaborave” nasmeših se, ali grlo mi se stezalo kao u kakva školarca što cmizdri nad voljenom koju upravo gubi.

Primetio sam da sanjalački, gotovo opsednuto gleda Šator koji se ponosno uzdizao u daljini(neće valjda gore, u sred noći?)i za trenutak sam pomislio da me nije ni čula, a onda se ponovo nasmešila i rekla: ,,Vila?Pre će biti da sam veštica.”

Onda ponovo osmeh koji se širi tim divnim licem, ovaj put vragolast, začikavajući: ,,Vila ili veštica, ipak sam žensko, a mi ne volimo da nas zaboravljaju. Nećeš zaboraviti baš sve. Ovo ćeš pamtiti. Zauvek.”reče.

Za tren, osetio sam dodir večnosti… Njene ruke oko mog vrata, njena riđa kosa koja me golica po licu, oči uronjene u moje, i onda tren blaženstva i čiste, neopisive sreće-njene usne našle su se na mojima. Ništa što sam doživeo pre, nije se moglo porediti sa tim osećajem, ništa, ni najuzbudljivije seksualno iskustvo koje sam imao. Ovo nije ni bilo u toj kategoriji, ovo je bilo nešto daleko iznad, mnogo iznad puke fizičke privlačnosti i zadovoljstva, ovo je grejalo i ispunjavalo dušu, kao topla vatra ognjišta koja greje  detinjstvo.

A već sledeći tren, sreća mi je iskliznula iz ruku. Okrenula se i potrčala, brzo odmakavši daleko od mene niz put. Jednom se okrenula i mahnula mi, poslala mi poljubac, a onda  se izgubila iz vidokruga.

Stajao sam tako dugo na cesti, slomljen, poražen, umoran čovek u ,,zrelom dobu” kako sad vole moderno reći, već povećeg stomaka, mišića koji nisu više imali snage da potrče za nekim duplo mlađim. Zaplakao sam tad, posle dugo, dugo vremena, ali ne zato što mi se zgodna ,,piletina” izmakla iz zagrljaja. Uopšte nije bilo reči o seksu. Plakao sam jer mi je pobegla sreća, jer ne mogu više vratiti slike svih dragih lica koje sam večeras na kratko video, jer ne mogu  vratiti detinjstvo,  bezbrižne i srećne dane, plakao sam jer ću ponovo živeti umorne, mehaničke, dosadne dane, ići ću na posao koji mrzim, slušati i družiti se sa ljudima koje ne podnosim, gledaću nebo, planine i sunce oko nekog tuđeg grada koji mi ne znači ništa i ne dira mi ništa u duši, plakao sam i plakao, a onda sam se kao i mnogo puta u životu pomirio sa porazom i krenuo ka svom selu. Prijaće mi noćna šetnja…Možda tako uspem i da zaboravim. Možda bi tako i bilo najbolje.

             Ne mogu reći da mi nije prijalo i da mi nije grejalo srce dok me je  nežno i čežnjivo pogledom milovao. Zaboraviće do jutra skoro sve što se desilo. Bilo mi ga je žao. Znam da će mu to na nekom dubljem nivou naneti veliki bol, ali bolje i bol nego da bude u mojoj blizini. Pre ili kasnije, otkrili bi ga Senoviti ukoliko bi se previše motao oko mene. Oprosti, znam da zvuči krajnje otrcano-ali ovo je za tvoje dobro.

Kada se konačno izgubio iz vidokruga, premetnula sam se u sovu i poletela prema Šatoru. Špijuni Saveta su otkrili datum napada tačno u sekund. Stići ću na vreme, biće vremena da se malo i brčnem u jezeru. Napadali su konstantno, manje više u pravilnim razmacima. NATO iz Glamočkog polja pod maskom stabilizacionih snaga za implementaciju mira konstantno je tragao za kapijama vilinskog sveta, osmatrao, gledao, pipao, tražio, ali ulaz nije mogao naći. Uspeli su odrediti približne lokacije kapija( jedna je bila kod Derala, druga tačno na Tromeđi, jedna na Uilici, jedna u polju između Uilice i Jadovnika, postojala je kapija na vrhu Klekovače, na Šator planini, i na još nekoliko mesta)ali zaštita koju su postavili članovi Saveta i vile uspešno je odolevala. Napadi su vršeni iz više pravaca: iz Livna preko Čelebića i sela ispod Staretine sve do Šatora-taj krak napada vezao se sa onim iz Glamočkog polja, koji je išao preko Ajderove drage i Staretine, tražeći kapiju na Šatoru. Drugi pravac napada išao je putem Crni Lug-Peulje-Grkovci, i dalje prema Grahovu, Maleševcima i Isjeku,a onda se račvao na dva mentalna kraka, tražeći kapije u polju i na Uilici Treči napad je išao iz dva pravca, preko Uništa i Velikog Bata, s jedne strane,i iz Knina sa druge strane, pokušavajući da obuhvate i pronađu kapije na Deralima i Tromeđi. Obično niko iz Saveta nije morao ni da se pojavljuje; mreža zaštite i odvraćanja bila je izuzetno jaka i složena, neprobojna. Međutim ovaj put Sivi čovek upozorio me je da očekujemo izuzetno snažan napad, najači do sada. Zato sam odlučila da direktno preuzmem odbranu, nisam želela ništa da rizikujem i prepustim sudbini. Ipak, od svih iz Saveta, ja najbolje poznajem ovaj kraj, i najača sam ovde-njegova energija me hrani i jača.

Vratih se u svoje telo, bilo je divno ponovo punim plućima osećati sve mirise Šatora. Nisam mogla odoliti , izuh patike i pružih noge u jezero. Hladna planinska voda slala mi je talase energije i zadovoljstva kroz telo. Ovde, na 1500 metara nadmorske visine, energija je prosto prštala, iz jezera, okolnih vrhova, stena, šuma, tekla je mojim krvotokom poput beskrajne reke. Malene vile šatorice ciknuše od sreće i bućnuše za mnom u vodu. Golicale su mi stopala i nožne prste, počesmo zajedno da se smejemo, čvrsto rešene da ne dozvolimo nikakvoj nečistoj sili da ovo sveto mesto ugrozi. Njihovi dodiri nisu bili samo šaljivo golicanje, osećala sam da mi daju snagu, jer Šator su neizmerno voleli, ta planina je njihovo dete-bile su tu prisutne još davno, u hodnicima vremena, dok se Šator tek stvarao i kao mlada planina uzdizao iz krečnjaka…zasadile su mu bujne šume, darovali mu prekrasno jezero. Udahnule  su mu život i lepotu.

            Osećala sam da tama počinje da kulja, da trulo crno prekookeansko srce Pentagona i Langlija šalje svoj otrov, da on teče kroz bolesni, crni krvotok, željan da zarazi sve, da porobi ceo svet, i ovaj svet i druge svetove; da otključa sve vilinske kapije i pronađe vilinski svet, da nađe i svetove iza svetova, sve do bezimenih dimenzija i dvorca Mračne kraljice, i da prigrabe  njenu konačnu i neopozivu moć, a onda da izazovu i Boginju i samog Tvorca; da sruše vreme i prostor i život i smrt, da sve ponište i stvore iznova; nove beskrajne svetove u kojima će oni biti gospodari a svi ostali robovi. Tama je kuljala, polako se uspinjući uz padine Šatora. Ali čekale smo zlo potpuno spremne. Mislila sam ne samo na vile, mislila sam i na njega. Želela sam da ga zaštitim, da noćas ima miran san, da sanja  samo moje usne, moju kosu, oči, moje telo, naš večerašnji susret, da sanja mirno i detinje bezbrižno i da ne oseti bljutavi i pogani trag zla.    

            Nasmeših se. No pasaran noćas, gospodo.     

Sutradan sam stajao ponovo u sutonu ispred opustelog Doma kulture. Da li je sve bilo samo san?Da li mi je ponovo vreme izmicalo, curilo nepovratno kroz prste?Još sam se sećao njenih blistavih očiju i toplih, mekih usana, ali njene crte lice kao da su mi već izmicale iz sećanja. Nisam mogao više da joj se setim ni imena, ni prezimena, ma koliko pokušavao. Nešto na D, čini mi se?Dragana, Danica, Dara, Darija?Pitao sam za nju ujutru u selu i gradu, ali iz mojih nemuštih opisa niko nije mogao ništa da zaključi. Mada…kao da su ljudi nešto znali, naslućivali, kao da im je bilo na vrh jezika, ali ih je neka nevidljiva sila sprečavala da progovore.

Nemi, usnuli grad posmatrao me je iz tame. Bolelo me je što mi njen lik bledi iz sećanja .Iskustvo koje sam imao sa njom gotovo da i nije bilo erotsko, više duhovno, nežno, kao da sam sreo nekog davno izgubljenog člana porodice. Deo sebe. I one neobjašnjive zelene munje što su noćas šibale iznad vrhova Šatora,  gusta, neprirodna tama koja je kuljala, a onda naprosto nestala pod udarima tih čudesnih munja ,slutio sam da ona ima veze sa svim tim, da je odagnala neko zlo koje nam se privlačilo, da je zaštitila naš zavičaj, kao što sestra zaštiti brata, kao što bi majka zaštitila dete…Da li ću je ponovo videti, hoću li je se setiti?Da li je još uvek ovde?Slutio sam da je otišla. Zakleo bih se da sam jutros na prozoru za trenutak ugledao sovu, i ne znam da li ludim, ali sam u njenom pogledu prepoznao onu koja me je sinoć ljubila. A onda je sunce izašlo iza Šatora, a sova je prhnula uvis i lagano se udaljila, nestajući na horizontu, negde  u pravcu Drvara.

Ko je ona uopšte bila?Da li je ona ta krajiška vila, da li je ona dah našeg života, nebo koje gledamo, vazduh koji dišemo, planine i livade koje volimo?Da li me je njena nevidljiva ruka pre dvadeset godina izvukla iz zagrljaja sigurne smrti na Poljanicama, i izvela me na put života?Da li je ponovo došla da me spase, ovog puta-od mene samoga?

Čekajući autobus koji će me odvesti nazad u Srbiju,  pokušavao sam da shvatim šta sam zapravo doživeo, i šta mi se dogodilo.

Na trenutak sam pomislio da ću gotovo uspeti da uhvatim, i shvatim smisao…svega. Postojanja, vremena, života. A onda me je ponovo vreme prevarilo, trenutak je prošao, nepovratno, zauvek, i shvatio sam da nikada neću moći razumeti do kraja, i da nam nije ni dato, nama ljudskim bićima, da razumemo. Možda je i bolje tako. Znam samo jedno. Svi smo mi Božija deca, i Gospod mi nije dao, ni meni ni drugima, da slučajno i bez razloga odrastemo upravo ovde. Zahvalan sam mu na tom daru, uistinu sam mu zahvalan, bez lažne patetike, zahvalan sam mu za svaki trenutak koji sam proveo na ovom  parčetu planete ,  u ovom komadiću izgubljenog raja, u ovom predivnom beskraju plavetnila, zelenila, brda, livada, neba,  tu, u zagrljaju veličanstvenih, surovih a opet nežnih planinskih divova-Šatora, Uilice, Dinare, Jadovnika, zahvalan sam, bez obzira na rat, i sva iskušenja  koja su usledila nakon detinjstva. I znam kada se negde, nekada, ponovo rodim pod nekim drugim imenom, u nekoj drugoj zemlji i u nekom drugom svetu, da ću opet hodati istim ulicama, da ću ponovo lutati ovim planinama i poljima,  da će me put sigurno naneti ovamo, jer ću se odnekud sećati da sam sve ovo  voleo. Nekada voleo, sada volim i uvek ću voleti.

Stajao sam tako dok su mi mirisi letnje noći obuzimali čula, i prisećao se reči omiljene mi pesme iz mladosti:

,, Stajao sam na peronu, ljeta gospodnjeg

 moglo je biti prošlo stoljeće”

Moglo je. Uistinu je moglo biti prošlo stoljeće.

Ljeta gospodnjeg, jedne julske noći u Grahovu.

Boris Mišić