Kiša je padala iz sve snage.
Mračno, tmurno nebo, težak dan ko tuč.
Težak dan kao život sami.
Čvrsto je držao volan, toliko čvrsto da su mu šake pobijeljele od jačine.
Buljio je naprijed, kroz staklo, na kojem su brisači neumorno i do beskraja ponavljali jedan te isti zvuk….”klik-klak, klik-klak.”
Gore-dolje, lijevo-desno.
Neko mu je uporno kuckao na prozor, jako, toliko jako da se bojao da bi staklo moglo pući. Al’ nek puca, danas je ionako sve puklo…ove proklete zime.
“Spusti prozor, Milane! ” govorio je glas kojem je pripadala ruka koja je lupala od staklo.
Klik-klak, klik-klak.
Nije se mogao ni okrenut na tu stranu, kamoli da otvori prozor.
Bolničko osoblje se bilo rastrkalo na parkiralištu, ranjenici i mrtvi su pristizali bez prestanka….
“Spusti prozor, molim te, Milane! “
Suze su mu išle niz lice. “Ne mogu, čika Mitre, ne mogu” -ponavljao je u sebi, ali naglas nije mogao reći…
Klik-klak, klik-klak…
“Milane, dijete moje…samo mi kaži jesu li ga zaklali? “
~ ~ ~
” Kako znaš da je mrtav?”
” Pa ne znam jel mrtav. “
” Pa siđi dolje i pogledaj, možda ima nade…”
” Ja da siđem, a ti mu stric rođeni…siđi ti niz strminu pa gledaj sam. “
” Ja sam mislio da ste vi drugovi…”
” A ja sam mislio da si mu ti rod…ne mogu još jednom da idem gledati ko je od naših mrtav, malo li sam puta išao ? “
” Ja ne mogu, noge mi se presjekle…jel’ to on uopšte?”
” Pa idi siđi pa ćeš znati.”
” E ne mogu…moraš ti. “
~ ~ ~
Klik-klak, klik-klak.
” Sine mili, molim te izađi iz auta.”
Jedva se okrenuo i nekako se dočepao brave na vratima. Nije izišao nego je skliznuo sa sjedišta ravno u blato i vodu, na koljena pred Mitra.
“Kaži, čika Mitre…” – jedva je prozborio tako klečeći.
” Samo mi sine reci kako je poginuo? Jesu li ga zaklali?”
Uhvatio se za njegovu nogu….
“Nisu ga zaklali. Pukla je bomba i poginuo je na licu mjesta. “
” Nisu svoje pogane ruke stavljali na njega?”
” Nisu, čika Mitre, samo ja. “
Pomilova ga Mitar po kosi…
“Hvala ti sine…”
~ ~ ~
Dok se spuštao niz strminu da dođe do Veselina, psovao je i plakao u isto vrijeme. Što uvijek on, koliko još puta treba biti najhrabriji pa ići vidjeti jel mrtav onaj kome rod rođeni stoji isto tu, ali nema snage da to uradi?
” Bože, što nisi jednu bombu na me poslao, ne na njih?”
Stao je iznad Veselinovog tijela koje je bilo potrbuške, lice mu zagnjureno u nekakvom žbunju.
Pokušavši da mu vidi lice, potegao je glavu za kosu za mali repić koji je taman narastao, toliko da ga možeš šakom uhvatiti.
Na njegov užas, kosa se odlijepi od glave i zamalo da otkine svo tjeme.
” Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj…” ponavljao je u sebi dok je izvlačio Veselina gore na čistinu, da ga mogu prenijeti do linije….
Da se ne ostavljaju leševi pa da pogan radi sa njima stvari koje nit se misle, nit se pišu nit bi se trebale događati. Ali su se događale.
Polumrtav se izvukao do vrha…
” Evo ti sad pa vidi….oooooooooooooo Gospode, pomilujjjjjjjjjjjj…ili me ubij…”
Stric pogleda na leš… i pobježe neđe u šumu….
” Milane. Ej, Milane…”
” Šta je? “
” Daj se trgni, moramo ih voziti nazad u grad, nema ko nego ti i ja. “
” Neću. Oću da ostanem ovdje i poginem. Ne mogu više…”
Odvali mu Saša šamar.
” Daj budi se, moraš, nema ne mogu. Moraš…”
~ ~ ~
Pusti’ ga Mitar iz zagrljaja.
” Bog te blagoslovio sine, hvala ti…”
Vozio se prema kući, da pobjegne od bolnice, od rata, od mrtvih, ranjenih, od krvi koja mu je bila zacrnila uniformu, da obriše blato sa lica.
Stigao je pred kuću i opet nije mogao izaći iz auta. Jaukao je kao nikad do tada….
A brisači su radili pod teretom kiše koja nije mislila stati….klik-klak….klik-klak…
Nije znao koliko je vremena prošlo.
Iznenada, opet mu neko pokuca na prozor.
Okrenu se i viđe nekog čovjeka. Spusti prozor.
” Ovaj…živ si. Čuo sam sve. Sve. Ne znam šta da ti kažem, ajde da uđemo u kuću…ali ti moram reći…javiše mi da se Mitar objesio. Nije mogao podnijeti tugu….”
Zalupio je vrata auta svom snagom….
Stezao je volan dok mu šake nisu pobijeljele.
Kiša je i dalje padala….
Klik-klak….klik-klak….

Srbo Galić