SNAGA DOBRIH LJUDI

Čovek  na  ovaj  svet  dolazi  nag , sazdan  od  krvi  i mesa obdaren  slobodom  i  Božijim  promislom ,  započinje  život  nesvestan  svoga  savršenstva .Putuje od mila do nedraga , spotiče  se  i  pada bezbroj  puta , a  na kraju  odlazi  u  večnost  ogoljen , bez  imovine  što  je stekao  i  materijalnih  poklona  za koje  se  namučio  da  ih  pridobije  . Najvrednije  za svog  života  što  je  imao  su  deca  i  dobra  dela  koja  je  napravio .

Istina je da nema  čoveka bez odredjenog Božijeg dara.

Kada  to on  postane  svestan  svojih  talenata   što  mu je Gospod  darovao  po  rodjenju ? Da  li  može  da  zna  unapred  za  šta je  predodredjen  i  koja  mu  je  uloga  dodeljena ? Teško . Talenti  su  raznovrsni  i  mnogobrojni  te  svako  od  nas  posebno  očekuje  da  bude  nagradjen . Svakom  Bog  dodeljuje  bar  po  neku  sposobnost  kojom  mi  tokom  života  raspolažemo  i  možemo da koristimo  kako  sebi  tako  i  društvu .

Grahovo  naše , iako  malo  mesto  iznedrilo  je  mnogo  čestitih  i  pametnih  ljudi pravnika , inženjera , lekara  koji  su odlazili  iz njega i  vraćali se . Živeli  su lepo  od svoga  rada  i  doprinosili  su  samim  tim  kako  svojoj  porodici  tako i  sredini  u kojoj  su  živeli . To  su  talenti  koji  su nadogradjeni  znanjem  i  rad  naplaćen  novcem , ali  Bogu  su najmiliji  oni  ljudi  koji  imaju  potrebu  da  pomažu  drugima , a  da  zauzvrat  ne  traže  ništa . Odabrani  su  i  retki , ali  hvala  Bogu  postoje .                   

Takva  je  bila  baba  Boja , rodjena  u  selu  Gornji  Kazanci , zaseok  Slavinjac u porodici  Ivetića , a živela  u selu  Gornje  Peulje  podno  Dinarskog  venca , svesna  Bogom  darovanog  talenta , lečila  je  ljude  svojim čajevima  i  melemima  koje  je pripremala  po  svojoj  recepturi  i  na  taj  način  zadužila  kako  svoje  Grahovljane  tako  i   mnoge  komšije  iz  okolnih  mesta  koji su  čuli  za  nju  i  dolazili  tražeći  pomoć , a ona im je svesrdno pomagala . Nije  tu  bilo  nikakvih  vradžbina  niti  gledanja  u  zvezde  ona  je jednostavno  sa  velikom  revnošću  lečila  ljude  čajevima  od  lekovitih  trava  koje  je  brala  tu  u  blizini  svog  kućnog  praga .

Baba  Boja  je  živela  skromnim  životom  vredne  domaćice koja je svoje zavidno  poznavanje  lekovitih  trava  pripisivala  upravo  Gospodu  jer  drugog učitelja nije ni  imala . Kao  sedamnaestogodišnja  devojka  doživela  je  kliničku  smrt  i  u  toj borbi  za  život  prikazala  joj  se  sinjska  gospa  u snu koja joj  je ukazala na  jedan prozirni  gorski  kristal  koji će joj  pomagati  u  lečenju  ljudi . Kako nije  učila  školu  koja  bi  je uputila u tajne  medicine ,  niti  je znala  kako  drugačije  da  pomogne  ljudima  osim na  taj način  kako joj  je u snu  kazano , od  tog  vremena  je sledila put Gospodnji   sve  dok  nije  završila  svoje  ovozemaljsko putovanje . Spremala  je  čajeve  od  odredjenih  lekovitih  trava  i njima  lečila  ljude.  Zavetovala  se  Gospodu  i  zato  je  svoj  život  posvetila  ljudima  i  njihovom  izlečenju . Recepture  su  samo  njoj  bile  znane ,a odnos prema ljudima veoma  poseban. Znala  je i da  podvikne na  roditelje  bolesne  dece  koji  su dugo čekali na ozdravljenje  i  u poslednji  čas  dolazili  kod  nje  tražeći  pomoć . Inače kažu  za narodnu  medicinu  da se zasniva  na vezi  iskustva  onoga  koji  leči  i  vere  bolesnika   i  zato  je  veoma  važno  u  tom  procesu  izlečenja  da  ljudi  koji  imaju  zdravstveni  problem  veruju  onom  kome  se obraćaju za pomoć .

Naši  ljudi  ne samo  da  su  verovali  babi  Boji  već su joj  se  potpuno  predavali. Jedna  od  njih  je  bila  majka  male  Nede , teta  Mira  voljena i  priznata  učiteljica  u  Grahovu . Njeno dete je danima  mučila neka  čudna  izraslina  ispod  ručice . Od melema  spravljenog  od  lekovitih  trava  izraslina  je  nestala . Posle  kratkog  vremena  došla  je  baba  Boja  u  nenajavljenu  posetu  malom  pacijentu , protutnjala  kroz stan  kao  bura  sa  Dinare , raspovila oblogu i zadovoljnim  pogledom  pomilovala  usnulu  bebu  koja  u tom trenutku  nije  nikako  mogla da nasluti  da  će  jednog  dana  postati  student medicine , a onda i  uspešan  lekar .

Dolazili  su  Boji  travarki  (kako  su  je od milja  ljudi zvali) u posetu kao  bliskoj  rodjaci  i  izdaleka  bi  joj  se odmah  žalili  na  reumu  u zglobovima , vodu  u  kolenima , bolove  u  žličici ( šta god to značilo ) i tako na  desetine  drugih  znanih  i  neznanih  bolesti , a  baba  Boja  je revnosno  pripremala čajeve , meleme i objašnjavala  im  kako će  da stave razne  obloge  da  bi bile  najdelotvornije. Neki  bi  ljudi dolazili  i  žalili  se  na  probleme  psihičke  prirode , neretko  su se supružnici  žalili  jedan na drugog  ili  na  nedaće  sa  komšijama , ali  takve  priče  baba  Boja   nikad  nebi  do kraja  saslušala  i  odmah  bi  rekla:

“ Nisam  ti  ja  vračara  ajde k vragu , ako  te  šta  boli  vako  kaži  mi  da pomognem , a  sa  tim  drugim  nedaćama  idi  dje  oćeš !”

I  lečila je  zdušno , sa voljom  uporno  ponavljajući  da  je  to  njoj  od  Boga dar  i da ona  sama  nema  sa  tim ništa. Verovatno  koliko  je  bila  svesna svog od  Boga talenta  nije  ni  prenosila  znanje , niti  je zapisivala  svoje  recepture , a pokušala je  koliko  se  zna  jednoj  daljnjoj  rodjaci  da  priča ono čega je bila svesna , medjutim  bezuspešno , neda  Bog  svakom – samo odabranima !

Kao  detetu  priče  o  babi  Boji  su  mi  bile fascinantne . Posebno  one  o ljudima  iz  drugih  krajeva  bivše   SFR  Jugoslavije  ili  iz inostranstva  koji  su prelazili na hiljade  kilometara  da  bi  upoznali  baba  Boju  za  koju  su  čuli  od  drugih  samo po dobru . Tako se  jedan  mladi  bračni  par  iz  Like  obreo  prvi  put  u  Grahovu jer  su  čuli  da im  Boja travarka može  pomoći..I pomogla  im  je  jer  su posle niza bezuspešnih  pokušaja  dobili  zdravog  i  veselog  dečaka  kome  su  dali  ime  Bojan . Takav  gest  je  baba  Boji  mnogo  značio  jer  njoj materijalni  darovi  nisu trebali , ali  joj je bila čast  kada  čuje  da  su  roditelji    kojima je pomogla  da  dobiju  dete  u  znak  zahvalnosti  nadenuli  ime  Bojan ili Bojana.

Takvih  je  bilo  zaista  mnogo!     

Mnogi  su  se  posle  ozdravljenja  vraćali  i donosili  razne  poklone  na  koje  baba Boja  nije  obraćala  pažnju , samo  bi  odmahnula  rukom i rekla:

“ Neka  je  tebi  sinko  dobro , pusti  poklone  Bog  je to meni  u  zalog  ostavio!”

Spominjanje  Gospoda  u  vreme  komunizma  i  partije  za  mnoge  su  bile  tabu  tema  tj.strogo zabranjeno , a  nama deci  u  to vreme  nisu  bile  jasne  reči  kao  što  su  od  Boga zalog  i zavet  Njemu . Niko se nije upuštao  da  nam  razjasni  značenje  tih  reči ! Ako  bi  i  priupitali  starije  o  tome  oni  bi se brzo  snašli  i  ne odgovarajući   na  naša  pitanja  započinjali  bi  neku  sasvim  nebitnu temu  kao  na  primer;

 -“ Djavo  bi  ga  znao  oduvijek  je  kod  nas  bilo  tih  ljekovitih  trava, a  čajeve  od njih  čovjek  treba  piti  i  kad  je  najzdraviji ! ”

Na  taj način  su  oni  pripisivali čudotvorne  moći  travama , a  ne  babi  Boji  i  njenom  od  Boga  talentu . Dal  nisu  znali  ili  nisu  smeli  da  znaju  pitanje  je , jer u  to  vreme  se “ moralo “  verovati  isključivo  partiji  i njenim  moćima,  a  sva ostala  čuda su  bila  strogo  zataškavana.          

 Nedavno  kad  sam  čula  priču  majke  svog  dobrog  prijatelja  kako  je baba  Boja spasila  njeno  jedino  dete  bila  mi  je jasna  i  razjašnjena  ta  nedoumica  iz detinjstva . Teta  Smilja  je svog  sina Veselina koji  je danima  plakao  i nije  hteo  ništa  da  jede  odnela  kod  babe  Boje koja  joj se činila  u tom trenutku  jedina  nada  jer  ga  je do tada  vodila  kod  lekara , ali nije pomagalo . Ispričala  je sve  potanko  šta  se  sa njim dešava , kako  noćima  plače  i  to da  danima  ništa ne  uzima  da  jede, da  ga je vodila  kod  doktora  i ništa , a  posebno plače kad mu neko  dodirne  stomačić  koji  je  bio  potpuno  naduven  .. sve  tako  redom  kroz  suze  pričala joj  teta  Smilja , a onda  je  odjednom  baba  Boja  prekinula  i  rekla  ;

“ Stani  ženo , šta  si  čekala  do sad ?

 Slušaj  me  dobro  jer  suzama  ništa  nećeš  postići , sad  ću  ja  tebi  napraviti  čaj  i  kad  dodješ  kući  odma  mu  podaj   da  popije  jednu  šolju , a kad  ispije  to  spremaj  mu  i  davaj  tri  puta  dnevno  i  vidićeš  kroz neki  dan  sigurno će  mu biti  bolje” !

Sve  je  tako  bilo , spremala  je  majka  Smilja čaj  i  davala  malom  Veselinu  koji se  posle  samo  nekoliko popijenih  šolja  umirio i  počeo da spava mirnim snom,a što je najvažnije  konačno je  mogao normalno da  jede . Presušile  su  suze  malog  Veselina  jer ga  nije više  ništa  bolelo, a  osmeh  mu  se  vratio  na  lice  koji  ga  i dan  danas  krasi . Valjda  je  i  samom  Gospodu  bilo  milo  što  je  Veselin konačno  počeo da  pravda  svoje  ime  zahvaljujući  dobroti  naše   baba  Boje koja je  svojom snagom i  ljubavlju  još  jednom Njemu  ispunila  zalog!            

Ostavi komentar