Čovek na ovaj svet dolazi nag , sazdan od krvi i mesa obdaren slobodom i Božijim promislom , započinje život nesvestan svoga savršenstva .Putuje od mila do nedraga , spotiče se i pada bezbroj puta , a na kraju odlazi u večnost ogoljen , bez imovine što je stekao i materijalnih poklona za koje se namučio da ih pridobije . Najvrednije za svog života što je imao su deca i dobra dela koja je napravio .
Istina je da nema čoveka bez odredjenog Božijeg dara.
Kada to on postane svestan svojih talenata što mu je Gospod darovao po rodjenju ? Da li može da zna unapred za šta je predodredjen i koja mu je uloga dodeljena ? Teško . Talenti su raznovrsni i mnogobrojni te svako od nas posebno očekuje da bude nagradjen . Svakom Bog dodeljuje bar po neku sposobnost kojom mi tokom života raspolažemo i možemo da koristimo kako sebi tako i društvu .
Grahovo naše , iako malo mesto iznedrilo je mnogo čestitih i pametnih ljudi pravnika , inženjera , lekara koji su odlazili iz njega i vraćali se . Živeli su lepo od svoga rada i doprinosili su samim tim kako svojoj porodici tako i sredini u kojoj su živeli . To su talenti koji su nadogradjeni znanjem i rad naplaćen novcem , ali Bogu su najmiliji oni ljudi koji imaju potrebu da pomažu drugima , a da zauzvrat ne traže ništa . Odabrani su i retki , ali hvala Bogu postoje .
Takva je bila baba Boja , rodjena u selu Gornji Kazanci , zaseok Slavinjac u porodici Ivetića , a živela u selu Gornje Peulje podno Dinarskog venca , svesna Bogom darovanog talenta , lečila je ljude svojim čajevima i melemima koje je pripremala po svojoj recepturi i na taj način zadužila kako svoje Grahovljane tako i mnoge komšije iz okolnih mesta koji su čuli za nju i dolazili tražeći pomoć , a ona im je svesrdno pomagala . Nije tu bilo nikakvih vradžbina niti gledanja u zvezde ona je jednostavno sa velikom revnošću lečila ljude čajevima od lekovitih trava koje je brala tu u blizini svog kućnog praga .
Baba Boja je živela skromnim životom vredne domaćice koja je svoje zavidno poznavanje lekovitih trava pripisivala upravo Gospodu jer drugog učitelja nije ni imala . Kao sedamnaestogodišnja devojka doživela je kliničku smrt i u toj borbi za život prikazala joj se sinjska gospa u snu koja joj je ukazala na jedan prozirni gorski kristal koji će joj pomagati u lečenju ljudi . Kako nije učila školu koja bi je uputila u tajne medicine , niti je znala kako drugačije da pomogne ljudima osim na taj način kako joj je u snu kazano , od tog vremena je sledila put Gospodnji sve dok nije završila svoje ovozemaljsko putovanje . Spremala je čajeve od odredjenih lekovitih trava i njima lečila ljude. Zavetovala se Gospodu i zato je svoj život posvetila ljudima i njihovom izlečenju . Recepture su samo njoj bile znane ,a odnos prema ljudima veoma poseban. Znala je i da podvikne na roditelje bolesne dece koji su dugo čekali na ozdravljenje i u poslednji čas dolazili kod nje tražeći pomoć . Inače kažu za narodnu medicinu da se zasniva na vezi iskustva onoga koji leči i vere bolesnika i zato je veoma važno u tom procesu izlečenja da ljudi koji imaju zdravstveni problem veruju onom kome se obraćaju za pomoć .
Naši ljudi ne samo da su verovali babi Boji već su joj se potpuno predavali. Jedna od njih je bila majka male Nede , teta Mira voljena i priznata učiteljica u Grahovu . Njeno dete je danima mučila neka čudna izraslina ispod ručice . Od melema spravljenog od lekovitih trava izraslina je nestala . Posle kratkog vremena došla je baba Boja u nenajavljenu posetu malom pacijentu , protutnjala kroz stan kao bura sa Dinare , raspovila oblogu i zadovoljnim pogledom pomilovala usnulu bebu koja u tom trenutku nije nikako mogla da nasluti da će jednog dana postati student medicine , a onda i uspešan lekar .
Dolazili su Boji travarki (kako su je od milja ljudi zvali) u posetu kao bliskoj rodjaci i izdaleka bi joj se odmah žalili na reumu u zglobovima , vodu u kolenima , bolove u žličici ( šta god to značilo ) i tako na desetine drugih znanih i neznanih bolesti , a baba Boja je revnosno pripremala čajeve , meleme i objašnjavala im kako će da stave razne obloge da bi bile najdelotvornije. Neki bi ljudi dolazili i žalili se na probleme psihičke prirode , neretko su se supružnici žalili jedan na drugog ili na nedaće sa komšijama , ali takve priče baba Boja nikad nebi do kraja saslušala i odmah bi rekla:
“ Nisam ti ja vračara ajde k vragu , ako te šta boli vako kaži mi da pomognem , a sa tim drugim nedaćama idi dje oćeš !”
I lečila je zdušno , sa voljom uporno ponavljajući da je to njoj od Boga dar i da ona sama nema sa tim ništa. Verovatno koliko je bila svesna svog od Boga talenta nije ni prenosila znanje , niti je zapisivala svoje recepture , a pokušala je koliko se zna jednoj daljnjoj rodjaci da priča ono čega je bila svesna , medjutim bezuspešno , neda Bog svakom – samo odabranima !
Kao detetu priče o babi Boji su mi bile fascinantne . Posebno one o ljudima iz drugih krajeva bivše SFR Jugoslavije ili iz inostranstva koji su prelazili na hiljade kilometara da bi upoznali baba Boju za koju su čuli od drugih samo po dobru . Tako se jedan mladi bračni par iz Like obreo prvi put u Grahovu jer su čuli da im Boja travarka može pomoći..I pomogla im je jer su posle niza bezuspešnih pokušaja dobili zdravog i veselog dečaka kome su dali ime Bojan . Takav gest je baba Boji mnogo značio jer njoj materijalni darovi nisu trebali , ali joj je bila čast kada čuje da su roditelji kojima je pomogla da dobiju dete u znak zahvalnosti nadenuli ime Bojan ili Bojana.
Takvih je bilo zaista mnogo!
Mnogi su se posle ozdravljenja vraćali i donosili razne poklone na koje baba Boja nije obraćala pažnju , samo bi odmahnula rukom i rekla:
“ Neka je tebi sinko dobro , pusti poklone Bog je to meni u zalog ostavio!”
Spominjanje Gospoda u vreme komunizma i partije za mnoge su bile tabu tema tj.strogo zabranjeno , a nama deci u to vreme nisu bile jasne reči kao što su od Boga zalog i zavet Njemu . Niko se nije upuštao da nam razjasni značenje tih reči ! Ako bi i priupitali starije o tome oni bi se brzo snašli i ne odgovarajući na naša pitanja započinjali bi neku sasvim nebitnu temu kao na primer;
-“ Djavo bi ga znao oduvijek je kod nas bilo tih ljekovitih trava, a čajeve od njih čovjek treba piti i kad je najzdraviji ! ”
Na taj način su oni pripisivali čudotvorne moći travama , a ne babi Boji i njenom od Boga talentu . Dal nisu znali ili nisu smeli da znaju pitanje je , jer u to vreme se “ moralo “ verovati isključivo partiji i njenim moćima, a sva ostala čuda su bila strogo zataškavana.
Nedavno kad sam čula priču majke svog dobrog prijatelja kako je baba Boja spasila njeno jedino dete bila mi je jasna i razjašnjena ta nedoumica iz detinjstva . Teta Smilja je svog sina Veselina koji je danima plakao i nije hteo ništa da jede odnela kod babe Boje koja joj se činila u tom trenutku jedina nada jer ga je do tada vodila kod lekara , ali nije pomagalo . Ispričala je sve potanko šta se sa njim dešava , kako noćima plače i to da danima ništa ne uzima da jede, da ga je vodila kod doktora i ništa , a posebno plače kad mu neko dodirne stomačić koji je bio potpuno naduven .. sve tako redom kroz suze pričala joj teta Smilja , a onda je odjednom baba Boja prekinula i rekla ;
“ Stani ženo , šta si čekala do sad ?
Slušaj me dobro jer suzama ništa nećeš postići , sad ću ja tebi napraviti čaj i kad dodješ kući odma mu podaj da popije jednu šolju , a kad ispije to spremaj mu i davaj tri puta dnevno i vidićeš kroz neki dan sigurno će mu biti bolje” !
Sve je tako bilo , spremala je majka Smilja čaj i davala malom Veselinu koji se posle samo nekoliko popijenih šolja umirio i počeo da spava mirnim snom,a što je najvažnije konačno je mogao normalno da jede . Presušile su suze malog Veselina jer ga nije više ništa bolelo, a osmeh mu se vratio na lice koji ga i dan danas krasi . Valjda je i samom Gospodu bilo milo što je Veselin konačno počeo da pravda svoje ime zahvaljujući dobroti naše baba Boje koja je svojom snagom i ljubavlju još jednom Njemu ispunila zalog!
