У задњих 150 год. на простору Босанског Грахова у времену још пре славног Војводе проте Илије Билбије и све до данашњих дана, живи породица Билбија. Пореклом из Црне Горе од племена Благојевића, по предању, досељавају се из Црне Горе преко Херцеговине у Далмацију, а након неког времена у село Угарци поред Босанског Грахова. Један од чувених припадника ове фамилије, прота Илија Билбија (1835-1908.год) био је један од вођа устанка из 1875. год и свештеник граховске парохије од невесињске буне па скоро све до избијања првог светског рата. Свештеник Милан (Милош) Билбија (1870-1916. год) као прота црнолушке парохије и ктитор Цркве у Црном Лугу код Грахова, због одсуства Проте Илије крстио је Гаврила Принципа, рођеног у тим смутним временима 1894 год. Након извршеног атентата на престолонаследника Франца Фердинанда, када су ухапсили Гаврила Принципа хтели су да га осуде као и многе саучеснике на смртну казну. За то им је била потребна потврда од његовог свештеника да је пунолетан. Међутим како он то није био, а прота Милан по цену живота није хтео да фалцификује крштеницу, аустроугарска власт је извршила страховиту тортуру над протом Миланом који се никад није опоравио од задобијених рана те се упокојио две године касније тачније 28. јула 1916. год. Након 102. год извршено је обретење моштију свештеномученика Милана Билбије, које су пренесене у Храм светих Апостола Петра и Павла у Грахову где су положене и доступне верном народу.Као дуг свом народу и нашем крају, а пре свега свом предку свештеномученом Милану, Отац Војо Билбија (један од бројних, знаменитих чланова породице Билбија) духотвори кивот с љубављу и ствара обележје како би се одало признање и захвалност уз љубав, вјеру и наду во вјеки вјеков!За живот Оца Воје Билбије, може да се каже да је одувек био чуван и прожет Божијим промислом. Бог га је сачувао још у колевци у Грахову, у селу Угарци 1942.год док је трајао други светски рат, када му је куршум прошао тик поред главе. Господ му је сачувао здрав разум у младости, у време када су му људи одузели титулу првака у каратеу и доживотно забранили бављење било којом врстом спорта. Бог му је дао снаге да издржи усамљенички живот када је остао разведен и одвојен од своје деце. Бог га је обдарио талентима да пре свега као дубокомислећи духовник цео свој Богоугодни живот посвети Господу, а онда и као иконописац, вајар и дуборезац дубоко проосећа и саосећа свим срцем и душом са својим српским народом. Божији промисао уприличио је тако да он буде као медиј кроз који Божанска идеја посредује и која га води на путу стварања. Иконе и скулптуре као и сва његова дела су у славу Бога, као својеврсне молитве сабраног и снажног православног духа које Отац Војо заиста ствара рукама и срцем, али без учешћа ега јер како сам каже:“Не би ваљало стављати потпис нигде, јер онда такво дело не би био дар Богу и мом народу него мојој сујети. Оставим ја печат кроз сузе и зној, можда се голим оком не види, али се сигурно осјећа. Молитвени уметник мора да се чува током стварања од свачега, а највише од себе да би се очистио и очувао како би Божију поруку пренео и оваплотио у уметничком делу. Он мора да се моли свакодневно и да узме готово испоснички ритам како би сву своју стваралачку енергију усредсредио на само дело“.На такав начин су настајала сва Богоугодна дела Оца Воје. Тако су духотворена и три кивота “Кивот Светог Симеона Мироточивог за манастир Хиландар“,“Кивот Свете Анастасије“, и овдашњи “Кивот Свештеномученику Милану Билбији“, које је стварао у три животне етапе од младалачког периода, преко средњег доба и најзад зрелих година. Изнад свега су обележили његов духовни живот са свим потешкоћама које су га сналазиле. На њима је овековечио величину српског народа и оставио лични печат љубави према истом.Стварање кивота Св. Симеону Мироточивом, родоначелнику и српском праоцу, испред Бога као сведржитеља, дао је Оцу Воји огромну снагу да победи људску неправду и гордост у себи те се на тај начин спасио и од самог себе. Отац Војо каже да је за њега лично као и за сав српски род Св. Симеон Мироточиви, одиграо веома велику и значајну улогу од самог почетка његовог духовног развоја. Деведесетих година, веома тешких и страдалних по српски народ, Отац Војо духотвори кивот Светој Анастасији, мајци Светог Саве. У то време је проживљавао и своју личну трагедију јер је био остављен и отргнут од својих најмилијих, а и свесрпску ратну несрећу те је у исто време стварајући кивот проливао и сузе и зној. Тако ослабљеном и немоћном, Бог му је дао невероватну стваралачку снагу и кивот као залог за спасење. Што би Отац Војо сам рекао:„Ја сам радио кивот, а он је градио мене“.Тим истим Богоугодним путем, непрестаним молитвама, а вољом Божијом створен је и рукотворен кивот свештеномученику Милану Билбији. Поред суза и зноја сигурно и крв јер није вода, а веза је нераскидива „дједовска“. За основу кивота Отац Војо је изабрао свето дрво тисово и донео га чак из далеке Холандије где је расло у краљевском дворишту. Пренео га је у Београд где је пуне три године стварао и Божијом руком вођен уклесао у кивот сву своју љубав према ближњем и дубоко саосећање за патњу свог најближег, крвног рода и српског народа одакле је поникао, из Грахова. Уткао је у њега Божански израз који је одувек на страни добра, части и јунаштва. У прилог томе као сведоци су четири српска војника (из устанка) обучени у народну ношњу који чувају кивот и осим што га носе на својим раменима они симболично представљају онога који пострада за слободу. Док га војници чувају, четири жене га непрестано жале подсећајући нас на величину храброг и часног, младог свештеномученика који није поклекнуо ни пред највећим мукама већ је остао веран Богу и свом народу. Стварајући ово духовно, молитвено дело, на себи својствен начин Отац Војо је прозрео и проникнуо у саму срж људског бића и зато овај кивот подсећа на колевку сличну оној поред које га је Божијом вољом мимоишла смрт. Колевка сама по себи подсећа на почетак овоземаљског живота, а на исти начин подсећа и на вечни живот свештеномученика Милана Билбије као завет да не заборавимо, да поштујемо свету жртву као опомену да се не понови, да будемо што чешће у молитви и самим тим што ближе Богу.