U Grahovu je oduvek bila samo jedna osnovna i srednja škola, jedan dom kulture, jedno obdanište, jedan hotel i pijaca, ali je zato kafana bilo na pretek. Može se reći da nije bilo manje čaršije u bivšoj Jugoslaviji, a u njoj više kafana u kojima je vladao prepoznatljiv kafansko – boemski duh. Nije kod nas boemstvo bilo neki organizovani pokret niti svojevrsna društvena pojava već jednostavno specifično stanje duha. Kafane su u našoj čaršiji bile mesta gde su se mogle čuti i doživeti zanimljive priče gde su se istovremeno okupljali ljudi raznih profila: lekari, profesori, trgovci, bankari, zanatlije, ponajmanje žene ili ne daj Bože deca. Nekima su bile i kancelarije gde su se sklapali poslovi, a opet drugima tribine za mnoge žučne rasprave ili kakve druge razgovore. Tamo su Grahovljani završavali mnoge ovozemaljske poslove, nazdravljali mladencima, proslavljali uspehe lokalnog kluba, radovali se rodjenju i krštenju, pili po jednu za pokoj duše, a počasni članovi kluba Lagijus tj. usmeni pripovedači lokalnih anegdota nadigravali se humorom, nadahnuti izmišljenim pričama o svemu i svačemu bezrezervno se sprdajući dnevnoj politici ili komšiji preko puta. Važna je bila šala, smeh i taj nadaleko prepoznatljiv vedar duh. Kako se uopšte dogodi da u jednoj maloj sredini nastane toliko mnogo kafana, krčmi, bifea, kafića i da se održe dugi niz godina? Teško je naći odgovor. Verovatno je u ljudskoj prirodi i njenom vedrom duhu da traži i gradi mesta gde se najopuštenije oseća, a možda je to potreba za druženjem uz hranu i piće ili beg od sebe i stvarnosti u svet improvizacije i razonode. Ko zna? Za decu u kafanama nije bilo mesta. Kada bi se poneki srednjoškolac krijući provukao u zadimljeni prostor, sedao bi negde u ćošak da bude što manje primetan i napregnuvši sluh pratio dnevne naratore. Kada bi profesor video nekog učenika da sedi u kafani prišao bi mu i nonšalantno pokazao kažiprstom u pravcu izlaznih vrata bez ikakvog objašnjenja, a ako bi se prethodna scena slučajno odigrala u hotelu Sarajevo učenik bi snosio posledice tako što bi u školi obavezno dobio ukor uz ozbiljno predavanje:- „Nemoj slučajno da sam te vidio još jednom u hotelu, jel jasno! Drugi put nećeš dobiti samo ukor, sram te bilo. Mogao je direktor da nas vidi zajedno, pa da letimo oba iz škole. Bar da si otišao u neki kafić, već sjediš na hotelskoj terasi kao u izlogu“!Hotel Sarajevo, otvoren daleke 1978. god je bilo prestižno mesto okupljanja u Grahovu gde su se odvijale sve značajnije manifestacije našeg malog mesta. U vreme Tita i bivše Jugoslavije najbolji su učenici, kao nagradu za uspehe u školi, nosili štafetne palice, zadihano se penjali hotelskim stepeništem i predavali ih u ruke istaknutih pripadnika komunističke partije. Ti isti učenici su kao tek svršeni maturanti ponosno paradirali hotelskim hodnikom i veselo u paru bi ulazili u do nedavno zabranjenu salu. Mnoge su ljubavi začete baš tu na terasi hotela, mnoge zore uz pesmu dočekane i priče pripovedane. Ima jedna od mnogih koje su vezane upravo za hotel Sarajevo, koju nam je svojevremeno ispričao slučajni poznanik, tržišni inspektor iz Beograda. On je upoznao naše krajeve kad je putovao na more u Vodice i umoran od puta poželeo da napravi pauzu u Drvaru kako bi prenoćio i nastavio put kad se odmori. Medjutim kako u hotelu nije bilo slobodnog mesta, recepcionar mu je predložio da nazove svog kolegu u Grahovo i da ga pita ima li jedna soba sa kupatilom slobodna u hotelu Sarajevo, kako bi je rezervisao za gosta iz Beograda. Inspektor je bio oduševljen ljubaznošću recepcionera, a još više pozitivnim odgovorom jer je maštao da se napokon istušira posle dugog puta i naspava na svežem planinskom vazduhu. Stigao je kasno i odmah je po dolasku otišao u svoju rezervisanu sobu, ušao u kupatilo da se istušira kad ono..Brzo je strčao niz stepenice, samo u ogrtaču, zadihan i razočaran što nema u sobi vode i povikao na sav glas:- Šta je ovo bre, šta se dešava u kupatilu, jel pokvaren tuš? – Ništa se ne dešava i nije pokvaren tuš, već nema vode! – začudjeno je odgovorio recepcionar.- Kako nema? Lepo sam molio sobu sa kupatilom. Recepcionar je mirno, jednoličnim tonom rekao:- Vi ste mene pitali imamo li slobodnu sobu sa kupatilom, a vodu niste ni pominjali. Mi nemamo vode cijelo ljeto pa nismo tolko nervozni!Naime oduvek je u Grahovu postojao problem nedostatka vode u letnjem periodu koji je mučio celu opštinu, ali su Grahovljani preko te nevolje kao i mnogo čega još prelazili trpeljivo, snalazili se kako ko može. Uostalom uz prepoznatljiv vickasti duh stanovnika naše čaršije sve se prebrodi mnogo lakše. Inače se većina dnevnih dešavanja odvijala upravo tako, lagano. Niko se nigde ne žuri i svi se nekako pridržavaju one stare narodne; “Ko je žurio, vrat je slomio”. Uglavnom su se iz kakve storije po nepisanom pravilu izvlačile anegdote i one su se potom prepričavale dugi niz godina. Zadesi li se neki problem ili nezgoda, u početku se ozbiljno pristupi rešavanju problema, a onda kad popuste lanci sa ironijom ili kroz šalu se stvar privede kraju. Medjutim u takvim mestima kao što je naše niko nije hrlio ka radikalnim promenama jer one nikako nisu poželjne, a i čemu nervoza može zdravlju da šteti. Većina polemika se završavala rečenicama:“ Aj, đavo će ga znati” ili “Ma nek ide k vragu”! Obe jezičke varijante nečastivog su se koristile kao znak da je sve uzalud.. malo se u to vreme kod nas koristilo “Bože pomozi” ili “Daj Bože” šta više iz vrha uprave je bilo kažnjivo spominjati Gospoda i uopšte zabranjeno Njegovo prizivanje.. kako i zašto večito je pitanje. Medjutim mora da se prizna da u Grahovu u vreme socijalizma i komunističke partije nije bilo većih egzistencijalnih problema. Svakako je pitanje zaposlenja bilo osigurano jer su gotovo svi stanovnici radili u lokalnim firmama kojih je bilo sasvim dovoljno. Čak je bilo više slobodnih mesta u fabrikama nego što je bilo sposobne radne snage te je opština jedno vreme “uvozila” radnike iz srednje Bosne. Ženski deo populacije je bio zadovoljan. Nije im bilo teško da rade u preduzećima i u isto vreme da vode brigu o domaćinstvu. Kao stub porodice ne retko su nosile teško breme na svojim plećima. Uvek nasmejane i vedre tako da se težina života uopšte nije ni primećivala na njihovim licima. Ujutro bi prve ustajale, otpremale bi decu u školu i muža na posao. Za sebe su najmanje marile, a u hotel Sarajevo su retko navraćale. Tek ponekad bi dolazile u krugu porodice ili sa društvom u hotel na muziku, a mnoge su samo izdaleka u prolazu pogledale na terasu da provere situaciju šta se tamo dešava. Ko učestvuje u žučnoj raspravi, a ko je mortus pijan? Ko koga ismeva i provocira, a ko se slatko smeje? Iako su i one znale za šalu i smeh ipak su bile odgovorne za red i mir u porodici i na taj način su ostajale veći autoritet u kući. Na brdovitom Balkanu vlada uvreženo mišljenje da se muškarci odnose prema ženama olako s nipodaštavanjem, ali Bogami kod nas nije tako. Grahovljani su oduvek uvažavali mišljenja ženskog dela porodice i dan danas je tako. Poštuju svoje majke, supruge i sestre. Ćerke su im obično mezimice, dok su sinovi trpeli dosta grublje mere u vaspitanju. Poznato kao “krajiško čeličenje” muška deca su često dobijala i nezaradjene batine pod izgovorom:“Neka, neka ako nije sad, sigurno će sutra neku glupost da napravi!” Da, kod nas su dečaci dobijali batine za svaki slučaj, kao avans i dok su smišljali i činili razne nestašluke, devojčice su bile zaštićene kako bi oni rekli: “Kao bijeli medjedi”. I ako se jednog dana takav klipan nadje u hotelu Sarajevo, a da ga niko od starijih ne primeti znači da je položio ispit zrelosti i postao muškarac. Sa druge strane devojčicama je pristup hotelu, pogotovo u večernjim časovima, bio strogo zabranjen, jer su roditeljima očekivanja bila ogromna što se tiče njihovih princeza. Prvi zreliji koraci, većine grahovskih devojaka ka hotelu Sarajevo su bili maturantski. Ako su izlazile onda je to bilo do deset ili jedanaest u zavisnosti od strogoće kućnog rasporeda, a leti na raspustu maksimalno do ponoći u diskoteku koja se nalazila u prizemlju hotela. S početka osamdesetih godina, tačnije 1981. god generacije maturanata su ispod terase hotela Sarajevo u jednoj maloj išaranoj prostoriji puštali prve rok i pop ploče YU grupe, Divljih jagoda, Bijelog dugmeta, Deep Purple, Led Zeppelin i drugih popularnih izvodjača. Pune tri godine su mladi Grahovljani imali prilike da slušaju najpopularnije muzičke hitove u prostoru koji je poslužio kao diskoteka sve dok se nije otvorila ona prava, sjajna diskoteka u domu kulture ”Gavrilo Princip”u predivnoj, modernoj gradjevini, koja je bila napravljena po poslednjim arhitektonskim standardima i za koju su vezane najvažnije i najlepše uspomene svih Grahovljana osamdesetih godina. Tako su prolazili naši bezbrižni dani detinjstva i rane mladosti.Na samom kraju moje završne godine u srednjoj školi, a da ni trepnuli nismo, počele su da pristižu teške i sumorne vesti o prvim pucnjima negde u Hrvatskoj. Činilo nam se da je to mesto milionima kilometara daleko i da nema šanse da vihor rata stigne i pred naša vrata. Kako to obično biva sa našim krajem nikakvo zlo nas nije mimoišlo, pa ni ovo. Još su Rimljani na ovim prostorima pokušavali da zatru klicu svega što bi moglo da bude Hrišćansko. Na našem pragu su se žestoko sukobljavale i dve najveće vojne sile iz vremena otomanskog i habzburškog carstva, dok su im naši krajiški sinovi bili živi štitovi. Od prvog svetskog rata sve do današnjeg dana dobijamo konstantno, razne istorijske opomene. Počevši od toga da je najveći grahovski sin, Gavrilo Princip, od poštovanog patriote svih naroda u Bosni kao tvorac ideje zajedništva i borca za slobodu stigao do stuba srama, prozvan teroristom od onih koji najmanje mare za slobodu i ljudska prava! Pokazalo se i u drugom svetskom ratu na ovim prostorima koliko ko misli na mir i zajednički suživot. I dok su drugi teoretisali o miru i slobodi, Srba je bivalo sve manje. Kako je moguće da u isto vreme budemo optuženi kao najveći krivci i da brojimo najveće žrtve? Ne slaže se računica! Posle drugog svetskog rata u Titovom carstvu, svojom ciničnom doktrinom nacionalno su gušili sve one koji su hteli drugačije da misle, ubedjujući nas u novu, jedinu ispravnu veštačku naciju. Šta je značilo to vreme neprestanog ispiranja mozga?- U crkvu se ne sme ići jer je zabranjeno! (o Bože pomozi..) – Ne ljubi brata svoga, ako nije u partiji! (rekli ovi iz partije,strašno..) – Svi smo jednaki, jer svi mislimo isto! (naivna kolektivna svest i slepo pokoravanje..)- Stavljati politiku ispred krvi i mesa! (kakav paradoks..)- I posle Tita, Tito! (najduže održano, jer strah očiju nema..)Valjda je sve ovo i mnogo toga još bilo nametnuto u zamenu za bratstvo i jedinstvo, mir, red i fabrike koje su otvorene baš u sredini koja je vapila za takvim prosperitetom. Naš čovek je pedeset godina ćutao i radio, klicao i tapšao, a onda nažalost tako oslabljen, zavadjen sa rodjenima i od samog Boga udaljen dočekao ove poslednje, po Grahovo pogubne pucnje, koji su iznova nosili smrt dragih prijatelja, braće, sinova. Udarale su granate i rušile njegov život, našu mladost, kućni prag i veru u ljudskost. Rušili su se naši snovi, a sa njima i hotel Sarajevo kao nemi svedok poslednje ratne grahovske istorije o razaranju malog, ali nada sve voljenog grada. Već decenijama na mestu ondašnjeg, sjajnog hotela zjapi ruševina kao spomenik i opomena. Na nju malo ko da ne obrati pažnju jer i običnom posetiocu, koji makar u prolazu pogleda u to mesto, postaje jasno da je zaboravljen i oronuo starac u vrtlogu sveopšteg ludila i nemara. Medjutim za nas Grahovljane, porušeni hotel Sarajevo je mnogo više od obične hrpe kamenja. Svaka ta cigla, evo skoro dvadeset i pet godina, uporno nas opominje i podseća na nekadašnja srećna vremena kada smo defilovali njegovim stepeništem kao bezbrižni maturanti, blistavog pogleda u svetlu budućnost i ne sluteći kakva će nas tragedija zadesiti.

Dragana Trivan