<\/p>\n\n\n\n
Potraga za slobodom je najvrednija, su\u0161tinska vodilja tokom \u017eivota svakog \u010doveka bez obzira gde \u017eiveo, koje nacionalnosti ili vere bio. Ljubav prema otad\u017ebini ,narodu , svom domu i plavom nebu stvara najve\u0107e junake, od kojih su neki i svoj \u017eivot dali te na taj na\u010din postali uzor pokolenjima. O njima su pesme pevane, mnoge pri\u010de ispri\u010dane i istorija pisana. Oduvek su ratovi kroz vekove odnosili ljudske \u017ertve ne biraju\u0107i mnogo da li \u0107e stradati dete ili odrastao \u010dovek. Normalno je razmi\u0161ljati da niko pri \u010distoj svesti i zdravog razuma ne\u0107e po\u017eeleti rat i razaranja koja on nosi.
\u0160ta se to desi u ljudskoj prirodi i ko tako mo\u017ee osim samog djavola da ubije u ljudima – ljudskost , da izvrne dobrotu u pakost, da okrene kom\u0161iju protiv bli\u017enjeg svog i na tako svirep na\u010din prema njemu da se odnosi? Trebalo bi da nas istorija kao u\u010diteljica \u017eivota, nau\u010di gre\u0161kama od ranije kako ih nebi ponavljali, ali na\u017ealost okrenuti svakodnevnim \u017eivotnim neda\u0107ama vrlo \u010desto zaboravimo kako nas je opekla pro\u0161lost. Valjda nam je tako lak\u0161e \u017eiveti. Na\u0161a istorija nas kroz vekove podse\u0107a na ogromne \u017ertve, koje ne smemo da predamo zaboravu jer ako to \u010dinimo izgubi\u0107emo sebe. Deca moraju da znaju \u010dinjenice iz na\u0161e pro\u0161losti ma kako one bolne bile , jer \u0107e upravo ta se\u0107anja na na\u0161e predke, koji su mu\u010deni\u010dkom smr\u0107u nastradali, braniti da se ponovi zlo ..
Ne smemo da zaboravimo da je tokom drugog svetskog rata od 1941-1945 god. u Livnu i livanjskom polju nastradalo oko dve hiljade srpskih \u017ertava, a vi\u0161e od tri \u010detvrtine \u010dine \u017ertve usta\u0161kih pokolja. Nikako ne smemo da zaboravimo da se jedno od najve\u0107ih stradanja Srba ovih krajeva dogodilo u \u0161koli sela \u010celebi\u0107 gde je od usta\u0161kog no\u017ea nastradalo trista sedamdesetoro, uglavnom neja\u010di, a u jami Kame\u0161nici dubokoj 40m oko dvesta sedamdeset staraca, \u017eena i dece. Se\u0107anje na dane pred Svetu velikomu\u010denicu Ognjenu Mariju 1941.g nas opominje na besomu\u010dna uni\u0161tavanja Srba u selima Donjim i Gornjim Rujanima gde je u jami Ravni dolac uga\u0161eno dvesta \u010detiri \u017eivota od ukupno dvesta osamnaest srpskih du\u0161a isklju\u010divo \u017eena, devojaka i dece, umorenih i na zverski na\u010din uba\u010denih u jamu bezdanicu \u043ed strane usta\u0161a, njihovih kom\u0161ija. Ne smemo da zaboravimo da je u jami Razvala ispod usta\u0161kog no\u017ea na\u0161lo smrt osamdesetoro neja\u010di, a da je u \u0161umi Koprivnica postradalo \u0161ezdeset Srba uglavnom iz Livna. Ne smemo da prepustimo zaboravu strati\u0161ta: Mala ili Kupre\u0161ka vrata, Ko\u017evaricu, Trnjaci podno sela Li\u0161tani, jamu Biku\u0161u severno iznad \u010celebi\u0107a, jamu Tu\u0161nicu ili Jelova\u010du, jamu Samograd zapadno od sela \u010caprazlije, jamu Propunti, jamu Provalija, jamu Suha\u010da, Borovu glavu – mesta gde je svirepo mu\u010deno i nastradalo \u010detristo trideset nevinih srpskih du\u0161a. Ne smemo da zaboravimo ni najve\u0107e gubili\u0161te u ovim krajevima – Prolog gde su usta\u0161e na svakojake na\u010dine umorile vi\u0161e od pet stotina stanovnika srpske nacionalnosti.
Ne smemo da zaboravimo jer smo ljudi i mislimo na budu\u0107nost svojih pokolenja! Hri\u0161\u0107ani smo i da\u0107e nam Bog snagu da \u017eivimo bez mr\u017enje u sebi, kao \u0161to je udahnuo \u017eivot u \u010detrnaestero svedoka pre\u017eivelih iz jame Ravni dolac koji su nakon \u0161est nedelja i tri dana monstruoznog mu\u010denja samo Bo\u017eijom voljom spa\u0161eni i ponovno rodjeni kako bi svedo\u010dili o jednom veoma te\u0161kom, stradalni\u010dkom vremenu po na\u0161 narod. Bo\u017eija volja je i to da na\u0161im srpskim mu\u010denicima podari hrabrost i trpeljivost do samog kraja ovog prolaznog \u017eivota u kom su smogli snage da juna\u010dki nose svoj krst, a da se ne svete i ne mrze ve\u0107 da se sa ljubavlju nadaju ve\u010dnom, a svoje zlotvore prepuste sudu Bo\u017eijem.
Neka Gospod podari spokoj njihovim du\u0161ama. Amin!<\/p>\n\n\n\n
ISPOVESTI IZ \u017dIVE GROBNICE PODNO DINARE<\/p>\n\n\n\n
MILICA ERCEG – GALKA<\/p>\n\n\n\n
Primakog se nekako do moga Ila, a njemu kukavcu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo,visi\u2026Gleda me onim zdravim okom i pru\u017ea rukice, ne mo\u017ee da se makne, slomljena mu i desna noga. Sagnug se. On me poljubi i nasloni mi se na krilo:
-Mama, o\u0107e li do\u0107i tata da nas izvadi ? – pita iznemoglim glasom.
-O\u0107e, sine, o\u0107e zborim ja i prolijevam suze, mili Bo\u017ee, srce o\u0107e da mi pukne.
-E, daj da te jo\u0161 jednom poljubim – re\u010de jo\u0161 ti\u0161e, ali ne di\u017ee glavu.
Ja se sagog nama da mi ne vidi suze. Kada se malo okura\u017eig, podigog mu malo glavu da ga poljubim, a on mrtav! Tri sam ga dana poslije dr\u017eala u krilu i ljubila mrtvoga ,nijesam vjerovala ni dala da mi ga maknu iz ruku\u2026<\/p>\n\n\n\n
*****
To je bilo nekakvo \u010dudo Bo\u017eje. Ma, ima Boga i gotovo – nas je samo nekakva sila nebeska spasila i ni\u0161ta drugo. Bog \u0107eo da nas sa\u010duva za ukor \u017eivima i sramotu zlotvora \u2013 da se zna i pamti kako je bilo!
To, du\u0161o moja, mo\u017ee samo Bog i njegova velika sila koja je ja\u010da od zla i poganstva ljudskoga na zemlji\u2026
Galka : ostao nemir vje\u010diti\u2026<\/p>\n\n\n\n
STANA CRNOGORAC<\/p>\n\n\n\n
Ne dam da me oni bace nego se zaletim i sama sko\u010dim\u2026Letim dugo kroz ledeni mrak u susret jaucima. Vitlaju oko mene aljine i \u010dini mi se da dugo,predugo letim, da nikada ne\u0107u ni pasti. Nikada se nijesam mogla sjetiti jesam li se onesvijestila prije nego \u0161to sam lupila na gomilu tijela. Kad sam se otrijeznila, le\u017eim ledjima naslonjena na mokri zid jame. Preko mojih nogu nekakva krupna \u017eena.Je\u010di u samrtnom ropcu:
-Mlada , bona podigni me da mi lak\u0161e du\u0161a ispadne-pro\u0161apta.<\/p>\n\n\n\n
*****<\/p>\n\n\n\n
Ima dosta \u017eivih. Uglavnom mladje \u017eene,djevojke i djeca nesretnja. Ona pi\u0161te najvi\u0161e i zapoma\u017eu jednomanice. I\u0161tu vodu i u ludilu od \u017eedji li\u017eu rosnu stijenu. Neprekidno mile preko le\u0161eva i samo cvile: vode , vode \u2026Tri \u2013\u010detiri mu\u0161kar\u010di\u0107a, nijedan nema vi\u0161e od sedam-osam godina, \u0161\u0107u\u0107urili se u jednom \u0107o\u0161ku pored mene. Danima tiho jecaju, krvavi, izlomljeni i nagrdjeni. U jedno doba vidim odnekud napipali i izvukli ne\u010diju cipelu. U nju mokre pa onda kao jagnjad na solilo kidi\u0161u da liznu po kap one mokra\u0107e\u2026Ne daj Bo\u017ee \u0161ta se trpjeti mo\u017ee \u2026<\/p>\n\n\n\n
GOSPAVA (CVIJETI\u0106)BO\u0160KOVI\u0106 -PRND\u017dA<\/p>\n\n\n\n
Nije to za pri\u010du i virovanje, ali tako je bilo. Danas \u017eena ni\u0161ta ne radi i ne more do vakta doniti dite, a mene eto bacilo u jamu i toliko bila pod zemljom pa opet rodila ki da me ni muva nije ujela. Poslim kad nas izvadilo, jedna doktorica u Livnu me vizitala. Zbori: ne smi\u0161 ku\u0107i, mora\u0161 ovdikar u bolnici rodit..
Ja jok !Idjem ku\u0107i i Bog! I idjem. Eto izvadilo nas nekako uo\u010di Male Gospe, a ja rodila o Svetom Arandjelu. \u0106erku ki jabuku. Krstili je Ljuba. Napredna,fina-ima se \u0161ta vidit od nje.
Prnd\u017ea : A svejedno ne utrije\u0161e trag kako su bili naumili\u2026<\/p>\n\n\n\n
SAVA PETROVI\u0106<\/p>\n\n\n\n
A zna\u0161 kako je : ja sam ti sve poboravila. Najgore imena-sve te krvnike ja pamtim ,u pono\u0107i da ig poznam, ali ime nikako. Eto do\u0161li partizani, Crnogorci, i mene dozvalo u \u0161kolu, u \u0161tab, da ka\u017eem ko nas gonio iz ku\u0107a, ko nas bacio u jamu. Kazujem ja ko iz knjige, ali imena da se sjetim jok. Mu\u010dim se ja, mu\u010di se vidim i taj \u0161to me pita rad bi znati i sve misli da ne smijem re\u0107i. Pogledam ja vako ne\u0161to kroz prozor kad imam \u0161ta i viditi: eto moga krvnika, natovario, s opro\u0161\u0107enjem , na konja tovar \u017eita i goni u mlin.
-Eno ga!-viknem,a ki da sam veliko breme s vrata stovarila. Onaj br\u017ee posla dva vojnika te ga zaustavi\u0161e i uvedo\u0161e .Daju meni pi\u0161tolj da ga ubijem:
-Jok, vala,ja to ne mogu pa me taman sad ponovo bacite u jamu \u2013 velim ja.
-Dobro-zbore oni \u2013ne mora\u0161, mi \u0107emo, a tebi evo konj i \u017eito, goni ku\u0107i\u2026 Ne\u0107u ja ni to. Imam ku\u0107i \u0107a\u0107u,mater, dvi sestre i tri brata. Ku\u0107a prazna, glad i muka, ali svejedno, ne\u0107u krvni\u010dko. Od tudjega tuga mori i od toga niko sri\u0107e nije video. Di krv kane, prokletstvo pane.
Sava : Vidi\u0161 samo neko umire i misli\u0161 – blago njemu ,on se
spasi\u2026<\/p>\n\n\n\n
LJUBA LALI\u0106 – KONJIKU\u0160I\u0106<\/p>\n\n\n\n
Odozgora orljavina ne prestaje : kako godj koga baci, za njim kamen valja gredama ubi\u0161e i ko bi pretekao i pre\u017eivio bacanje u jamu. Najbolje ko sko\u010di sam, leti pravo u dno, a koga oni gurnu udara okolo i dodaje ga zid zidu, dolje ga poznat ne mo\u017eemo sem po aljinama. Kad se ponadag da sam se spasila odozgo pade jo\u0161 jedno \u010deljade i priti\u0161te me preko prsi – ne mogu nikud.
*****
Evo idem u jamu sama, svjesna \u2013ne\u0107u da me u smrt gura ruka djavola!
Eto, bacilo nas na Ognjenu Mariju, na dva dana uo\u010di Svetoga Ilije, a izvadilo nas na nedelju uo\u010di Male Gospe, pa ra\u010dunaj\u2026<\/p>\n\n\n\n
MARA LALI\u0106 \u2013 JURI\u0106<\/p>\n\n\n\n
A zna\u0161 kako je, niti to ko sad mo\u017ee opisati, niti u to vjerovati. I meni to sad sve li\u010di i izgleda kao nekakav stra\u0161an i ru\u017ean san, ne\u0161to \u0161to se nekome drugome dogodilo, ili je to tako zato \u0161to bih htjela da sve zaboravim. No, od sudbine se ne mo\u017ee pobje\u0107i. Nit ko zna \u0161ta ga mo\u017ee sna\u0107i nit \u0161ta mo\u017ee izdr\u017eati.
Samo ne daj Bo\u017ee pri\u010dekati, \u0161ta se mo\u017ee do\u010dekati\u2026<\/p>\n\n\n\n
CVITA BO\u0160KOVI\u0106<\/p>\n\n\n\n
A do\u0161li su da nas vade oni isti koji su nas i bacilli, ali su \u017eandari bili sa njima i nisu dali da nas dotuku no kako je naredila talijanska vlast. Talijanima dokazano da ima \u017eiva naroda u jami i oni br\u017ee naredili da se narod vadi, neka umre na zemlji ako ne mere \u017eiviti,da ne skapava u jami\u2026<\/p>\n\n\n\n
*****
E poslim za tri miseca nisam nigde zaspala , nit \u0161to \u010dvrsto pojela \u2026Samo voda. A svejedno pretekosmo!<\/p>\n\n\n\n
DANICA BO\u0160KOVI\u0106<\/p>\n\n\n\n
A sve ti je to nekakvo Bo\u017eije davanje. Ko mo\u017ee virovati da \u010deljade mo\u017ee o kapi vode pre\u017eivjeti misec i po dana pod zemljom u bezdanici, u kasapnici grdnoj. \u010cetrdes i pet i \u0161est metara jama duboka \u2013 tako kazivali oni koji su nas vadili-mjerili konope. Mjerili i neki poslije, a odakle sam ja sko\u010dila ima bar jo\u0161 petnaes metra vi\u0161e\u2026 I ko tu sad mo\u017ee re\u0107i da nas nije sa\u010duvala nekakva sila nebeska? Viruje\u0161 li ti da je dvi no\u0107i pridje nego \u0107e nas vaditi u jami iznad nas ne\u0161to zasjalo, ilinsko mu sunce nije bilo ravno, i doli se vidlo kao u podne, iglu da uvrze\u0161. Mi smo u po\u010detku mislili da je neko s lu\u010dem do\u0161ao da nas vadi.
Ja ne znam \u0161ta je ali nekome nije bilo pravo da nevine du\u017ee skapavaju u bezdanju i ne mo\u017ee biti dobro nikome ko na nedu\u017ena ruku digne-izgovori Danica, ne sme\u0107u\u0107i pogled sa nevidljivih plavih daljina i ponovo za\u0107uta kao u molitvi\u2026<\/p>\n\n\n\n
Danica; Mili Bo\u017ee , jada do neba se \u010duje.. Meni se odjednom vi\u0161e ne \u017eivi.<\/p>\n\n\n\n
MILKA BO\u0160KOVI\u0106 – MALJKOVI\u0106<\/p>\n\n\n\n
Mimo toga samo \u017eedj i strah. Kad mi majka iz mokre krpe iscijedi po kap vode u vrela usta ili ovla\u017ei suve ispucale usne, visnu bolovi \u017eestoki. Tako za tren pa sve opet utrne i plane vatra u ustima, u grlu. A sve to je nestajalo i prestajalo kad su usta\u0161e ponovo dolazile nad jamu, kad su rekli da \u0107e nas vaditi, kad izvadi\u0161e \u017divka i Bogoljuba Lali\u0107a i Savu Buli\u0107 pa ih gore izmrcvari\u0161e i rani\u0161e iz pu\u0161aka i ponovo u jamu baci\u0161e, kad za njima navali\u0161e bombe i kamenje\u2026\u201dRane nikad nisu zacijelile\u201d.<\/p>\n\n\n\n
JANJA LALI\u0106-\u0160UNJKA<\/p>\n\n\n\n
Ajme, jauk se do Boga \u010duje. Dozivanje, zapomaganje, niko nikom pomo\u0107 ne more, svak se svojom mukom zabavio. Drugi ili tre\u0107i dan \u010dujem Bo\u0161ka i Milu, \u017eivi i oni, rane moje, osvistili se i zovu me daj vode, daj kruva\u2026 Ma, otkud vode i otkud kruva kad smo u jami, \u017ealosti moja. Oni nesretnici, ne viruju-daj, pa daj, ima\u0161, a ne da\u0161..Tako tri \u2013\u010detiri dana. Slu\u0161am im i gledam muke, a pomo\u0107i, grdna rano, ne mogu. Pomrije\u0161e mi \u017eedni i gladni.
Ne dao Bog to ni krvniku\u2026<\/p>\n\n\n\n
*****<\/p>\n\n\n\n
Rano moja, i danas se ja bojim. \u010cudim se kako mi je pameti i zere ostalo, kako nijesam potpuno presvrnula. Najte\u017ee mi otkad mi pokojni dida umro. Dica oti\u0161la za svojom sri\u0107om, a ja sama-no\u0107 ne prodje a da se ne obretem u jami. Zaboli me na u\u017ei\u010dicu, Bo\u017ee ti pomozi, ne znam kud \u0107u prije, ali na vrata, ali na prozor. Jo\u0161 kad mi se u snu mati javi. Kazala ona tada ljudima:ma bi\u0161te, majka vi kukala, ni ka\u0161ika srpska ostati ne\u0107e, a ne glava\u2026
A nisu to ni usta\u0161e krile. Otvoreno su zborili tig dana da \u0107e svaku srpsku du\u0161u koja do\u010deka Bo\u017ei\u0107 zlatnom ka\u0161ikom pri\u010destiti.
Eto \u017eelja im se ne ispuni\u2026<\/p>\n\n\n\n
BOJA LALI\u0106<\/p>\n\n\n\n
Po\u010de\u0161e da prozivaju po familijama. Prozva\u0161e i nas. Majka nosi nesritnu Dostu u naramku, nije joj ni po godine bilo, a Zorku vodi za ruku. Brat mi, crni Bogoljub sestra Janja i ja prid njom. Kad izbismo na kosu prema jame, imamo \u0161ta \u010duti i viditi: lelek i vriska do neba se \u010duje, a oni krvnici ala\u010du i dozivaju se. I nisu tudji no sve na\u0161i seljaci, kom\u0161ije – oni nas pobi\u0161e i pobaca\u0161e u jamu..
*****
I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika\u2026<\/p>\n\n\n\n
GLIGORIJE-GLI\u0160O STOJI\u0106<\/p>\n\n\n\n
Najgroznije je bilo u nastupima o\u010dajanja. Obi\u010dno no\u0107u kad zavlada potpuni mrak. Tada neko pla\u010de, neko lele\u010de, neko pjeva, neko vi\u010de iz sveg glasa i doziva, neko se moli Bogu\u2026Kad svane i nad jamom se po\u010dnu rojiti ptice, nekakve \u017eute sitne, slije\u0107u gotovo do iznad nas i kupe mravinjak crva..Svi za\u0107utimo u strahu da \u0107e se krvnici opet vratiti i opet na nas navaljati kamenje i bacati bombe.
*****
Mislim da nas je prvih nekoliko dana bilo najmanje \u0161ezdeset-sedamdeset \u017eivih. Na sredini jame, a ona je dolje \u0161iroka mislim koliko dvije najprostranije sobe, bila su dva velika kamena. Ko je pogodio i pao na to kamenje taj je bio odmah mrtav. Ko je imao sre\u0107u da proma\u0161i i padne okolo na le\u0161eve, ti su uglavnom pre\u017eivjeli. Moj brat nesre\u0107ni i jo\u0161 nekoliko dje\u010daka nijesu bili gotovo ni ogrebani..
A unutra: Bo\u017ee dragi, grozote! To se rije\u010dima ne mo\u017ee opisati jer nema tako stra\u0161nih rije\u010di\u2026<\/p>\n\n\n\n
DANICA LALI\u0106 \u2013 STOJI\u0106<\/p>\n\n\n\n
Sjutradan po\u0161to su pobili mu\u0161karce u Prologu, po\u010deli su kupiti neja\u010d po selu. Pokupili su i Daninu familiju\u2026
Nikada nije voljela da se sje\u0107a i pri\u010da o tome \u0161to je do\u017eivjela i kako je pre\u017eivjela u jami. Majka joj, baba, dvije sestre i jedan brat su izgleda bili odmah mrtvi i nijesu patili, a dva joj brata bili zadugo \u017eivi. Jedan, kako je kazivala, do na tri dana prije nego \u0107e ih izvaditi iz jame. Svisnuo je kukavac od \u017eedji..Samo je veli zaiskao vode i zaspao..<\/p>\n\n\n\n
MARA LALI\u0106 \u2013 BO\u0160KOVI\u0106<\/p>\n\n\n\n
U koloni neja\u010di od dvjesta osamnaestoro djece, \u017eena i djevojaka koje su sjutradan, nakon pokolja mu\u0161karaca, usta\u0161e potjerale iz Gornjih i Donjih Rujana uz Dinaru i pobacale u bezdanicu u Ravnom docu, bila je i Mara Bo\u0161kovi\u0107, rodom od Lali\u0107a.
I ne slute\u0107i kakvoj stravi\u010dnoj sudbini hita u susret nosila je u naru\u010dju dvomjese\u010dnu \u0107erku Milenu, a za ruku vodila dvogodi\u0161njeg sina \u017divka i mislila o mu\u017eu Jovu kojega je ratni vihor zatekao u Celju u vojni\u010dkoj uniformi i zameo mu se svaki trag. Nad jamom kad je zavirila smrti u o\u010di, \u0107erkicu je dodala jednoj od zaova,a o\u010dajni\u010dki prigrlila sina i sa njim poletjela u ambis\u2026<\/p>\n\n\n\n
*****
Svi podaci o \u017ertvama i navodi stradalnika su preuzeti u originalu iz knjige \u201cOgnjena Marija Livanjska\u201d autora Bude Simonovi\u0107a, kome smo neizmerno zahvalni na hrabrosti i istrajnosti da ova bolna se\u0107anja, a i mnoga druga stradanja srpskog stanovni\u0161tva zapi\u0161e i na taj na\u010din ih sa\u010duva od zaborava..<\/p>\n\n\n\n
Dragana Trivan<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Potraga za slobodom je najvrednija, su\u0161tinska vodilja tokom \u017eivota svakog \u010doveka bez obzira gde \u017eiveo, koje nacionalnosti ili vere bio. Ljubav prema otad\u017ebini ,narodu , svom domu i plavom nebu…Saznaj vi\u0161e<\/a><\/span><\/p>","protected":false},"author":3,"featured_media":1919,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[9],"tags":[],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1912"}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1912"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1912\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1977,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1912\/revisions\/1977"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1919"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1912"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1912"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.grahovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1912"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}