TIŠKOVAC

Postoje mesta kojima se često menjaju nazivi, dodaju novi prefiksi i prekrajaju granice srazmerno vremenu i aktuelnoj politici koja diktira i donosi odluke. U tom slučaju, da li će neko mesto biti Malo ili Veliko, Donje ili Gornje, ne zavisi ni od njegove veličine ni od geografskog položaja već isključivo od volje odredjenih političkih struktura, koje obično prisvajaju, dodaju ili oduzimaju, sve zavisi koji je ili čiji interes u datom trenutku kako bi dobili na važnosti. Takvu sudbinu je doživelo jedno naše malo krajiško selo koje je svima znano kao Tiškovac, s tim što se nalazi na samoj granici Bosne, Like i Dalmacije te shodno tome ima i tri imena. Donji Tiškovac je pripao opštini Bosansko Grahovo tj. Federaciji Bosni i Hercegovini u Livanjskom kantonu, a Gornji Tiškovac je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma pripao Unsko-sanskom kantonu i njim upravlja Bihać koji se nalazi u istoj Federaciji, dok je treći Lički Tiškovac u susednoj Hrvatskoj. Kako je taj Lički Tiškovac šezdesetih godina prošlog veka u vreme bivše SFRJ pripao republici koja se odnedavno nalazi u Evropskoj Uniji to znači da stanovnici istog za sebe mogu da kažu da su Evropljani, ali ako požele da popiju kafu ili da odigraju partiju balota sa svojim komšijama iz Donjeg ili Gornjeg Tiškovca imaju problem jer moraju da poseduju posebnu dozvolu tj. pograničnu kartu i ako bi se svojevoljno uputili u komšiluk bez nje, napravili bi prekršaj i odmah bi bili sankcionisani. Toliko mnogo granica, kantona i administrativnih prepreka koje otežavaju i onako komplikovan život stanovnika ovog područja. Kao da to nije onaj isti Tiškovac koji je bujao od života i sreće uz važnu prugu Knin-Bihać gde su ljudi uz pisak vozova odrastali i stasavali u vredne i poštene gradjane planete Zemlje i ne sanjajući da bi se mogli naći u sličnoj situaciji. Parodija je u tome da jedni mogu da se pohvale kako su gradjani Evrope, a njihove prve komšije, povratnici na svoja vekovna ognjišta na veliku žalost ni dan danas u XXI veku posle 25 godina od nesrećnih dešavanja na ovim prostorima nemaju vodu ni struju. Čudno je i neverovatno jednima, drugima i trećima to da dok se na ovim našim domaćim prostorima u kampove smeštaju strani državljani (imigranti), dotle se prostranstva Novog Zelanda, Australije, Kanade i mnogih drugih država diljem planete Zemlje popunjavaju našim stanovništvom. Kako se ironija života poigrava sa ljudskim sudbinama tako se na isti način prekrajaju teritorije i od predivne, zelene oaze kojom je oduvek vladala iskonska radost i vedar duh gorostasnih junaka ostavila brisani prostor kojim odjekuje muk i zlokobna tišina. Tek poneka pčela prozuji po košnici sećanja da podseti na veru, nadu i ljubav..
U srećno vreme kada smo bili ponosni na svoje predke Tiškovac je bio Božiji i narodni, a sad ga smestiše u dve države i olako podeliše u dva kantona, kao da to nije onaj isti Tiškovac koji je davne 1875. god branio slobodu i dostojanstvo čoveka od toliko nadmoćnog, velikog Otomanskog carstva? Zar junačka dela Goluba Babića i mnogih drugih srpskih junaka iz Tiškovca i Krajine tih davnih vremena s kraja IXX veka nisu dovoljno svedočenje o najvrednijim principima kojima se divio lično i Gavrilo Princip?
Nekada je u ovom živom selu podno Dinarskog venca, veselu dečiju graju prekidao pisak takozvanog Dioklecijana koji je Unskom prugom povezivao prostore i ljude, poštene težake koji su naporne radne dane započinjali i završavali pesmom. Umivali se čistom, izvorskom vodom i opijeni mirisom tek pokošene trave otpozdravljali komšijama sve dok ne bi stigli u dvorište svog doma. Momenat sreće koji im je budio najuzvišenija osećanja i radjao ljubav prema vlastitom pragu, a ne samo bledu senku koju naziru oni što lutaju tudjim ulicama. Ovde oni poznaju svaki kamen i prelaz u šljiviku. Nema pećine u koju nisu zavirili i gromile na koju se nisu popeli. Ne postoji lekovita trava, a da joj ovde nisu nadenuli ime, niti cvet kojeg po mirisu ne prepoznaju, jer oni u potpunosti žive u skladu s prirodom.
Večiti optimizam ove dobrodušne ljude nikad nije napuštao. Živeći na krajiškom kamenu gde je vazduh lek, a kap vode sa izvora terapija i nije neko čudo kad bi doživeli stotinu leta. Srdačni i veoma prijatni ljudi vekovima su čuvali ove predele iskonske lepote l, živeli samo njima znanu bajku i na taj način predstavljali istinski prototip našeg srpskog domaćina o kom pišu i pričaju kao o otvorenom i gostoprimljivom.
Nažalost nije uvek vreme bilo naklonjeno stanovništvu ovih prostora. Često su im se dešavale razne nedaće, šibale bure i prejake mećave. Odlazili bi meštani iz Tiškovca nekad voljno, a Bogami mnogo puta i sa nuždom. Setno bi se oni prisećali svog rodnog mesta i u veri ga često spominjali. Mnogi su se lekari, advokati, naučnici otisnuli u daleki svet sa ovog krajiškog kamena, otrgnuti od svog rodnog praga stvarali i naporno radili kako bi odhranili porodicu, ali zadnja im je misao upravo ta da se jednog dana vrate svom domu!
Za sada, po navici u smiraj novog dana puste misli svom Tiškovcu, napiju se hladne vode s potoka dok osluškuju cvrkut ptica iz obližnjeg gaja , a pogledom odjezde hiljadu kilometara dalekoj Uilici toj kršnoj Dinarskoj lepotici koja im vrati najdraže slike iz detinjstva i čvrstu nadu i veru u bolje sutra..