Resenovačke gromile

Do nedavno se ništa nije znalo o srpskom pogrebu iz vremena pre konačnog primanja hrišćanstva. Poslednjih godina je ustanovljeno da su Srbi imali pogreb različit od ostalih Južnih Slovena, da su pravili pogrebne humke. Slične su mogilama Zapadnih i Istočnih Slovena, naročito nekim u Poljskoj. Te humke su samo uslovno grobovi, jer ne sadrže ostatke pokojnika, koji su najčešće bili spaljivani. Zato te humke treba videti kao ostatke spomenika podignutih umrlim prilikom pogrebnih obreda.

U narodu su poznate pod imenom “gromile”. To je izraz kojim su nazivane i praistorijske mogile. Takvi toponimi označavaju nalazišta sa srednjevekovnim humkama, na kojima mogu biti velike bronzanodobne mogile (Gromile kod Srbinja i Knina). U novije vreme češći je naziv “gomile”. Smatra se da je gomila hrpa bilo čega (zemlje, đubreta, kamena, itd.), dok je gromila nešto posebno, humka koja sadrži nešto. Zabeležena su shvatanja da su gromile podizali pagani, da su se na njima molili Bogu, prinosili žrtve i “kuda bi se dim povijao na tu bi se stranu okretali pri molitvi”, kao i da su na njima krštavana vanbračno rođena deca.[1]

Prve gromile je 1898. godine istraživao Vejsil Đurčić, ali je mislio da iskopava praistorijske mogile, iako je u nekima našao predmete ranovizantijskog doba.[2] Mnogo docnije, 1957, Pavao Anđelić je sproveo mala iskopavanja oštećene gromile u blizini Konjica, i opredelio je kao slovenski grob spaljenog pokojnika VIII stoleća.[3] Pet gromila istražili su na savremen način Vasil Boroneanc i Jon Stinga, na Velikom Ostrvu u rumunskom delu Dunava, 1976. godine.[4] Oni su ih pravilno datovali u VII stoleće, ali su ih bez osnova pripisali domorodačkom, dačkom stanovništvu. Otkrićem nalazišta gromila u Ljutićima kod Pljevalja, usledila su obimnija istraživanja u Jugoslaviji. Tamo je Dragoslav Srejović 1985. godine otkrio prvu srednjevekovnu humku, a u periodu do 1991. godine istraživano je 8 gromila. Kada su i kod Prizrena pod planinom Ostrovicom nađene gromile na 1550 m nadmorske visine, postalo je izvesno da se Srbi po gromilama razlikuju od ostalih Južnih Slovena, što je u skladu sa podacima pisanih izvora. Zatim sam istraživao 1993-1994. godine nalazišta zapadno od Drine, koja su u potpunosti potvrdila tu pretpostavku.

O pogrebu Srba u srednjem veku ostavili su podatke arapski naučnici Al Masudi i Al Bekri odnosno Ibrahim ibn Jakub. Navodim prevod podataka Al Masudija prema prevodu na ruski koji je objavio A. J. Garkavi:[5]

“Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju, kada im umre vladar ili starešina; oni takođe spaljuju njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj, sličan običajima Indusa; to smo delimično pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i hazarske zemlje, kada smo govorili, da se u hazarskoj zemlji /kod hazarskog vladara/ nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljuju na lomačama”.

Iste podatke o Srbima ponavlja Ibrahim ibn Jakub.[6]

Tadeuš Levicki je izneo mišljenje da u ovim opisima nije reč o Srbima, jer su Srbi Jugoistočne Evrope (odnosno Dalmacije) u X stoleću već bili pokršteni, a Srbi sa Labe i Solave su bili pokoreni i uništeni od strane Nemaca.[7] Zato je pretpostavio da je reč o opisu pogreba kod Poljaka. Ovaj stav je neodrživ iz više razloga. Ostavljajući po strani problem položaja Bele Srbije, koja se može tražiti oko gornje Visle i u Zapadnom Pobužju, i problem Srba na Labi i Solavi, videćemo da se arapske beleške odnose na Srbe iz rimske Dalmacije.

Pre svega, Al Masudi nije lično bio svedok pogreba Srba, jer nikada nije ni putovao po slovenskom svetu. On je podatke prikupio u pograničnim krajevima prema Vizantiji, kako je to pokazao A. J. Garkavi.[8] Izvor njegovih podataka mogli su biti pre svega Sloveni naseljeni u Maloj Aziji, koji su prišli Arapima.[9] Zato je očigledno reč o Srbima rimske Dalmacije, a ne o Srbima na severu. Ti podaci se ne odnose na X stoleće, kako je to mislio T. Levicki, već na VIII stoleće. To proizilazi iz naroda koje Al Masudi nabraja u istom poglavlju sa Srbima. To su Langobardi, čija je država uništena 774. godine. Zatim se u istom poglavlju navodi moćan narod Avandža, koji mogu biti samo Avari odnosno Obri,[10] a i oni su uništeni između kraja VIII i početka IX stoleća. Tu se spominju i Duljebi, kojih više nema u vreme Al Masudija, itd. Pošto Masudijevi izvori potiču iz VIII stoleća, iz vremena kada dalmatinski Srbi još nisu konačno pokršteni, nema razloga da se njegovi podaci ne odnose upravo na njih.

Raspored otkrivenih gromila uglavnom se podudara sa granicama rimske provincije Dalmacije (sl. 1). To odgovara podacima iz pisanih izvora IX-X stoleća, kako grčkih tako i latinskih, da Srbi žive u Dalmaciji. To je prvo podatak Anala Franačkog kraljevstva, iz 822. godine, da Srbi “nastanjuju veliki deo Dalmacije”.[11] Zatim sredinom X stoleća car Konstantin VII Porfirogenit beleži da su Srbi od cara Iraklija dobili oblasti Dalmacije za naseljavanje, u kojima i žive u njegovo vreme.[12] Car jasno određuje samo granice u primorju: od zaliva Boke Kotorske na jugoistoku, do reke Cetine na severozapadu, uključujući velika dalmatinska ostrva, Korčulu, Mljet, Hvar i Brač.

 

Sl. 1. Raspored istraživanih gromila sa granicama i rimske provincije Dalmacije. a – nalazišta sa istraživanim gromilama; b- groblja sa spaljenim pokojnicima VI – VII veka

1 – Veliki Ostrov, Dunav; 2 – Ravna gora, Prizren; 3 – Ljutići, Pljevlja; 4 – 5 – Police i Zubci, Trebinje; 6 – Korita, Bileća; 7 – Lakat, Nevesinje; 8 – Zakmur, Foča; 9 – Seonica, Konjic; 10 – Gornja Lijeska, Višegrad; 11 – Ozren, Doboj; 12 – Petrovac; 13 – Cimeše, Petrovac; 15 – Crljivica, Drvar; 16 – Resanovci, Grahovo; 17 – Kupirovo, Lapac; 18 – 19 – Vrbnik , Ramljane i Uzdolje kod Knina.

 

Gromile mogu biti od kamena ili zemlje, što zavisi od tla na kome su podignute. Pokojnik je spaljivan, ali gromile po pravilu ne sadrže izgorele kosti. U njima se može naići na slagan kamen, grumenje izgorele zemlje, ćumur, ulomke grnčarije, ponekad gvozdene klinove i retko druge nalaze. To pokazuje da se pogrebni obred sastojao od dva posebna čina. Prvo, pokojnik je spaljivan ili sahranjivan na drugom mestu. Drugo, podizana je gromila, odnosno spomenik pokojniku.

Pokojnici su verovatno spaljivani na posebnom mestu, koja još nisu istraživana. Na njihov moguć položaj ukazuju toponimi kao što su Palež (5 slučajeva), Paljevina (2), Izgorenica, Požari, Garište. Ti toponimi u blizini gromila, obeležavaju visove koji se nalaze uglavnom zapadno od nalazišta gromila, ponekad udaljeni i više od jednog kilometra. Izuzetno se i sama nalazišta tako zovu – Paljevine u Ljutićima kod Pljevalja. Zanimljivo je da se na istočnim stranama može nalaziti neki vrh zvan Konjska glava (4 slučaja), ili Kobilja glava, Konjski brijeg, Konjsko, Vrana glava, Vranovina, Vranjevina, Vranjak, Kopito. Učestalost ovih toponima na istočnoj strani nalazišta može se povezati sa podatkom iz arapskih izvora da su Srbi spaljivali i pokojnikovog konja. Izgleda da je pokojniku podizan spomenik (gromila) približno istočno od mesta gde je spaljivan, u pravcu vrha u verovanju povezanog sa konjem. To je nesumnjivo odraz tada još živih indoevropskih shvatanja o putu duše posle smrti.[13] Takvo poreklo pogreba Srba potvrđuje se orijentacijom gromila, prema padinama na kojima su smeštene. Najčešće su na zapadnim padinama (88 slučajeva), severnim (4) i istočnim (3); za sada nisu zabeležene na prisojnim, južnim stranama.[14]

Otvoreno je pitanje šta se radilo sa pepelom spaljenog pokojnika. Postoji mogućnost da su izgorele kosti izlagane iznad gromila, u drvenim građevinama. To je običaj poznat kod Slovena severnih oblasti.[15] Da su izgorele kosti najverovatnije bacane u reku, pokazuju gromile sa Velikog Ostrova u Dunavu. Tamo je u pet istraživanih gromila nađena jedna izgorela i jedna neizgorela ljudska kost. [16] U tim gromilama nađene su brojne životinjske i riblje kosti. Zato se čini da su obe ljudske kosti dospele u gromile slučajno, da nije bilo namere da se kosti pokojnika sačuvaju. Pošto je sastav tla na Velikom Ostrovu povoljan za očuvanje arheoloških ostataka (pesak i les), izgorele kosti bi se sačuvale da ih je bilo.[17] Preostaje da je pepeo pokojnika bacan u Dunav. Nije jasno šta se radilo sa pepelom pokojnika tamo gde nije bilo reka. Sačuvan je i danas običaj kod Srba da se odeća umrle osobe veša o grane drveća pored potoka. Zato se može pomišljati da je pepeo pokojnika vešan u nečemu na grane drveta ili na drvene stubove. [18]

Obred podizanja gromile sastojao se u pravljenju obrednog staništa, spaljivanja tog staništa i potom njegovog zatrpavanja. Na kraju je na istom mestu podizan spomenik od drveta. Ostaci obrednog staništa nalaze se na dnu gromila. Ponekad se teško mogu razlikovati od temelja spomenika koji je podizan nad njima. To je naročito izraženo u stenovitim krajevima, gde su staništa građena na kamenim temeljima. Trag drvenog staništa može da se ustanovi samo ukoliko ne izgori do kraja, pa ostanu ugljenisani ostaci temeljnjača. Ukoliko drveno stanište potpuno izgori, jedini trag može biti nagorela zemlja u tlu, a gde je stena, nema ni takvog traga.

 

Sl. 2. Gromile Srba

1 – Veliki Ostrov na Dunavu, gr. 2 (po V. Boroneanc, J. Stingi); 2 – Uzdolje, Knin; 3 – Petrovac, gr. 1; 4 – Vrbnik, Knin, gr. 5; 5 – Klis, Olovo; 6 – Vruda, Pljovlje; 7 – Donja Zgošća, Kakonj; 8 – Gornja Javlanica (po N. Dudić, Stara groblja i nadgrobni belezi u Srbiji. Beograd, 1995. C. 262)

 

Najveće gromile sadrže ostatke kuće sa obaveznim obrednim ognjištem (sl. 2/1). Imaju strane dužine 4,5-5 m (Ljutići, Veliki Ostrov), a ima ih dužine 9 m (Petrovac). Gromila na Velikom Ostrovu sadrži ukop za obredno stanište, sa crepuljom kao dnom obrednog ognjišta ili peći. Takve gromile u Dalmaciji su nadzemne. Kada su smeštene na padinama, jednom stranom su ukopane, a suprotna strana je podzidana. Ona imaju ognjišta u sredini, načinjena od tankog sloja gline ili u četvorougao naslaganog kamena, ograđenog nasatično postavljenim kamenom. Ova kamena ognjišta izgledom i veličinom podsećaju na podnice zabeležene kod severnih Srba u oblasti Solave i Polablja.[19]

Manje gromile sadrže stanište bez ognjišta. U srpskom domaćinstvu uz kuću se podižu manje zgrade (vajati), uvek bez ognjišta, za oženjene članove porodice.[20] Istraživana je samo jedna odgovarajuća gromila, u Uzdolju kod Knina (sl. 2/2). Ona je sadržavala kameno postolje strana dugih 2 m. Možda ima takvih zemljanih gromila, a koje još nisu istraživane (Zakmur, Durmitor, itd.). Njihovo postolje, opet smešteno na padini, bilo bi nasuto između drvenih zidova.

Slična su staništa pravougaone osnove (sl. 2:3) koja mogu biti kamena (Ljutići, Petrovac) i zemljane (Seonica). Kamena postolja su dužih strana 3,2-3 m, a kraćih 2-2,5 m. Zemljano postolje koje sadrži gromila iz Seonice, nedovoljno dokumentovano, ima izduženu zaobljenu osnovu, ali je nekada verovatno bilo ograđeno drvenim zidom. Takve kuće su pokrivane poluobličastim krovom od luba (kore drveta – takozvane lubare), ili krovom na dve vode (pokretna brvnara, kućar).[21] Mogu se prenositi, rasklopiti ili vući tamo gde su potrebne. Kada se podižu na padinama, moraju se podzidati ili uglovima osloniti na kamen ili stub; jedna strana može biti ukopana.

Gromile kružne osnove mogu imati ognjište na sredini. One su prečnika oko 2-4 m. (sl. 2:4). Ognjište po pravilu ne sadrži sačuvane tragove upotrebe, odnosno vatre. Ognjišta u vidu kružne jame sadrže gromile na Velikom Ostrovu, pod Ostrovicom kod Prizirena i na planini Ozrenu kod Doboja. Ognjište u vidu kamenog prstena sadrže gromile u Petrovcu, kao i Vrbniku i Ramljanima kod Knina. Razlike u vrsti ognjišta uslovljene su prirodom tla i položajem u planini ili polju. Iako u ovakvim gromilama nisu uočeni ostaci zgrada, znamo za njihov izgled iz etnoloških primera. To su staništa u vidu kupe, prečnika u osnovi oko 2 m, načinjena od granja (takozvana sibara, dubirog, busača, itd.).[22]

Najbrojnije su kružne gromile bez ognjišta. Nađene su u Ljutićima, Zubcima, Koritu, Laktu, Cimešama, Resanovcima, Kupirovu, Vrbniku i Ramljanima. Prečnika su 2-4 m.

Neke gromile se izdvajaju svojim sklopom. U Ljutićima je u osnovu jedne gromile, u stenu, ukopana jama dubine 0,35 m. Njene veličine su 0,8 x 0,6 m (dno), odnosno 1,4 x 0,7 m (površina).

 

Sl. 3. Izbor nalaza iz gromila

1 – Resanovic, Grahovo; 2 – Cimeše, Petrovac (po V. Ćurčiću); 3 – Ljutići, Pljevlja; 4 – Veliki Ostrov (po V. Boroneanc, J. Stinga, crtež bez srazmere); 5 – Uzdolje, Knin.

Neke gromile su načinjene od prepravljenih bronzanodobnih mogila. Samo je jedna takva istraživana, u Vrbniku kod Knina. Prečnika je oko 15 m. a visine 1 m. Oko središnjeg dela načinjenog od naslaganog kamena, raspona oko 6 m nasut je prsten, sada sačuvan u vidu zemljanog nasipa. U gromili je nađen gvozdeni klin, a na samom dnu trag zašiljenog stuba prečnika 0,1 m. Kako su te gromile u celini izgledale još nije jasno.

Razlike među gromilama nisu slučajne. Značajno je da se one ne razlikuju prostorno, što znači da je reč o istim pogrebnim običajima na jedinstvenom kulturnom prostoru. Nesumnjivo svaka pojedina vrsta gromila odgovara društvenom položaju pokojnika. Gromile sa ostacima kuća pripadaju domaćinu ili domaćici, odnosno starešini porodice. Gromile koje sadrže četvorougaone osnove staništa, a bez ognjišta, pripadaju ostalim odraslim članovima porodice. Male kružne gromile bez ognjišta, najverovatnije su dečije. Kružne gromile sa ognjištem pripadaju pastirima. Ovakvo razvrstavanje gromila u potpunosti se podudara sa srpskim društvom opisanim na istom prostoru u ovom veku.[23]

Dosta čest nalaz u gromila su komadići ćumura. To mogu biti samo bezlični komadići, ili delovi grana. Nađeni su na gotovo svim istraživanim nalazištima (Veliki Ostrov, Ostrovica, Ljutići, Zakmur, Seonica, Ozren, Kupirovo, Vrbnik, Ramljane, Uzdolje). Njihov položaj na dnu gromile ukazuje da bi mogli biti ostaci kađenja, obrednog čišćenja tla. Ostaci zapečene zemlje, ako nisu deo ognjišta napravljenog u gromili, mogu biti razbacani po njenoj unutrašnjosti (Ljutići, Crljivica, Kupirovo, Resanovci, Vrbnik, Uzdolje). Tada su to nesumnjivo delovi uništenog ognjišta u domu pokojnika.[24] U gromilama su nalažene polomljene životinjske kosti, ponekad nagorele (Veliki Ostrov, Ljutići, Seonica, Crljivica, Resanovci, Vrbnik, Uzdolje). To su najčešće kosti ovaca, koza, ali i ptica i riba. To su svakako ostaci pogrebne gozbe – trizne, daće, pomena. Drugi predmeti iz gromila po pravilu su takođe ostaci trizne, a ne prilozi. Njihov izbor nije se bitno menjao kroz vreme.

Najstarije gromile nađene su u Resanovcima kod Grahova. Jedna gromila je datovana bogatim nalazima (sl. 3:1): novcem cara Valensa (364-378), bronzanim prstenom, gvozdenim kresivom, ulomcima kasnoantičkog stakla, sa po 1-3 dela kasnoantičke amfore, tanjira, zdela, bokala, krčaga, velikog lonca, itd. Većim brojem ulomaka zastupljena je jedino činija, rađena bez upotrebe vitla. Nađen je samo jedan ulomak lonca, takođe rađen bez upotrebe vitla. U gromili su bili gornji i donji deo žrvnjeva ručnog mlina. Sve to zajedno deluje kao polomljeni predmeti domaćinstva. Istom vremenu, ili ranijem V stoleću, pripada gromila iz Crljivice kod Drvara, sa delovima lonca rađenog bez vitla i kasnoantičkog krčažića.

Šestom stoleću verovatno pripadaju mnogobrojni nalazi grnčarije rađene gnjetanjem iz Seonice kod Konjica. U Seonici nema ukrašene grnčarije, čak ni jamica na obodu, a ukras je osoben za poznije VI stoleće i pravilo u VII stoleću. Istom vremenu, možda kasnijem VI stoleću, pripadaju gromile nađene uz ranovizantijsku crkvu u Cimešama kod Petrovca. One su podignute na sloju ruševina IV-V stoleća. Vejsil Ćurčić je u tri od 19 gromila našao skelete, a uz jedan skelet je bio par bronzanih narukvica(sl. 3:2). U drugim gromilama našao je “kolenastu” bronzanu fibulu, a u jednoj pozlaćenu srebrnu ukosnicu – pisaljku i gvozdeni “rimski” ključ. Crkva i gromile mogu biti istovremene, pa ukazuju na doba pokrštavanja Srba. [25]

Naredni sloj gromila pripada VII stoleću, odnosno dobu od konačnog naseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo do doseljavanja Bugara (Ljutići, Veliki Ostrov). U Ljutićima kod Pljevalja su nađeni delovi vizantijskog posuđa rađenog na brzom vitlu, među kojima i deo dna zeleno gleđosanog mortarija. (sl. 3:3)[26] Na Velikom Ostrovu je nađena grnčarija rađena na vitlu, ukrašena uglavnom češljem, slično nalazima iz naselja na desnoj obali Dunava[27] i nekim komadima iz Ljutića(sl. 3:4). Slične češljem ukrašene grnčarije, rađene na vitlu, ima kod Srba između Labe i Solave.[28] Na Velikom Ostrovu su u jednoj gromili nađeni vrh strele, a u drugoj šivaća igla, nož i teg načinjen od antičke opeke. To mogu biti prilozi. Ulomci posuđa nađenog na dnu su delovi domaćinstva pokojnika, a oni nađeni u gornjem sloju su ostaci trizne ili daće.

Najmlađa gromila, iz Uzdolja kod Knina, pored životinjskih kostiju, sadrži samo ulomke grnčarije (sl. 3:5). Skoro sva je rađena na vitlu, a ukrašavana je češljem i šiljkom. Na jednom komadu se nalazi rebro ukrašeno pečatanjem. Takvih ulomaka ima na obližnjim utvrđenjima. Gornje datovanje ove gromile određeno je franačkim osvajanjima početkom IX stoleća, u ratu sa Vizantijom 799-812. godine.

Malo je podataka sačuvano o izgledu spomenika podizanih na gromilama. U dve gromile u Ljutićima nađena su po dva gvozdena klina, a u Vrbniku u dve gromile po jedan klin. Može se nagađati da su okivali drvene štitove, ili da su povezivali drvene delove spomenika. Kako su mogli izgledati spomenici na gromilama, pokazuju primeri iz poznog srednjeg veka. To su kameni nadgrobni belezi, stećci, korišćeni na istom prostoru kao i gromile. Neki od njih su oblikovani u vidu kuće bez prozora i vrata, sa dvoslivnim ili četvoroslivnim krovom, a ima ih uglavnom u severoistočnoj Bosni.[29] (sl. 2:5). Mnogo su brojniji oni na kojima je prikazana građevina sa šest ili više stubova, pokrivena različitim krovovima – ravnim, na dve ili četiri vode [30].(sl. 2:6) Rašireni su između Polimlja i Neretve, ali i dalje na zapad. Ovi nadgrobni belezi od kamena, podražavaju one pravljene od drveta. Nema sumnje da u njima treba videti “stupove” iz Predanja o prošlim vremenima.[31] Retko se pojavljuju i kameni spomenici u vidu stuba, sa zapisom[32].(sl. 2:7) Iz novijeg vremena sačuvani su drveni okviri iznad groba, koji služe da drže humku da se ne raspe.[33](sl. 2:8)

Gromile su grupisane najčešće u male skupine do 30 humki, zatim u skupine od 100 do preko 500 gromila, i na kraju u skupine sa oko 60-70 gromila. Smeštene su duž puteva (često rimskih), na prevojima, planinskim i brdskim kosama. To su po pravilu predeli povoljni za stočarenje. U primorju, kod Knina, to su stenovita polja iznad plodnih dolina, na nadmorskoj visini oko 350 m. Najviša nalazišta su na preko 1500 m nadmorske visine – na Ravnoj gori pod Ostrovicom kod Prizrena, na Durmitoru i drugim planinama. Ovo jasno pokazuje da su se Srbi nekada bavili pretežno stočarstvom.

Da se život zaista odvijao u planinama, pokazuju toponimi tipa “igrište”. Prema Predanju o prošlim vremenima igrišta su mesta društvenog života, gde se okupljalo stanovništvo okolnih naselja.[34] Takvi toponimi se kod Srba nalaze po pravilu na vrhovima planina ili uz njih. Za okupljanja su igrišta korišćena do pre 20-30 godina. Na planini Trebavi to je Igralište (nadmorske visine 480 m), gde se narod okupljao za Božić, bez sveštenika; na Kopaoniku pored Ibra je Igrište (1088 m); pored reke Bosne na planini Ravan je vrh Igrišća (1302 m); na Javoru severno od Drine je vrh Igrište (1406 m), na Jahorini zapadno od Drine i severno od Neretve je Igrište (1451 m), a na planini Tari istočno uz Drinu je vrh Zborište (1544 m).

Gromile jasno ocrtavaju srpski etnički prostor u ranom srednjem veku, što se nadovezuje i uklapa u oblasti sa drugačijim vidovima sahranjivanja (sl. 1). Severno od oblasti sa gromilama, u Posavini, nađene su urne u ravnim grobljima u Slankamenu u Sremu, u Dvorovima kod Bijeljine, i u Petoševcima kod Laktaša, blizu Banja Luke.[35] Takva groblja nađena su i na južnom primorju – u Kašiću kod Zadra i u Bakru blizu Rijeke (Duljebi?).[36] Oblast gromila takođe omeđuju i groblja sahranjivanih pokojnika. To su groblja Koman kulture, koja se prostiru između Ohridskog i Skadarskog jezera.[37]

Sada ustanovljen pogrebni obred Srba, popunjava veliku prazninu u prošlosti Južnih Slovena. Očigledno je da su se Srbi bitno razlikovali od plemena Južnih Slovena, koji su spaljene ostatke pokojnika sahranjivali u zemlju, ili od pridošlih Hrvata, koji nisu spaljivali pokojnike. Ta posebnost se nazire i u drugim vidovima materijalne i duhovne kulture. Srbi su izgleda više podizali nadzemne kuće. Te kuće, kao i položaji gromila, ukazuju na pretežno stočarsku privredu Srba i ratničku prirodu. To se sve uklapa u podatke o Srbima koje su preneli Al Masudi i Ibrahim ibn Jakub.

Na kraju, treba naglasiti da su ovo nova otkrića, koja tek treba usaglasiti sa podacima o Slovenima u oblasti Karpata, gde izgleda ima sličnih mogila.[38] Humki bez ostataka pokojnika ima u Povislenju i u Zapadnom Pobužju, što se podudara sa rasporedom toponima složenim od “Srb”.[39] Treba očekivati da se vremenom sličan pogrebni obred ustanovi u oblasti savremenih Bojka, gde se može tražiti zemlja odakle su Srbi naselili rimsku Dalmaciju.[40] Gromile takođe treba očekivati između Labe i Solave u današnjoj Nemačkoj, i možda u drugim predelima.

Napomene

  1. V. Čajkanović, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Posebna izdanja Srpske kraljevske akademije, CXXXII, Filozofski i filološki spisi 34, Beograd 1941, 136-137.
  2. V. Ćurčić, Starine iz okoline Bosanskog Petrovca, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini XIV, Sarajevo 1902, 229-255.
  3. I. Anđelić, Dva srednjovjekovna nalaza iz Sultića kod Konjica, Glasnik Zemaljskog muzeja XIV, Sarajevo 1959, 205-209.
  4. V. Boroneanţ, I. Stîngă, Cercetările privind secolul al VII-les de la Ostrovu Mare, comuna Gogoşu, din zona hidrocentralei “Porţile de Fier II”, Drobeta 1978, Turnu Severin, 87- 107.
  5. A. Я. Garkavi, Skazaniя muslьmanskih pisateleй i slavяnah i ruskih, Sanktpeterburgь 1870, 136-137.
  6. T. Lewicki, Obrzędy pogrzebowe poganskich Słowian w opisach podróżników i pisarzy arabskich głownie z IX-X w, Archeologia V, Warszawa-Wrocław (1952-1953), 151.
  7. Isto, 151-152.
  8. A. Я. Garkavi, navedeno delo, 120-123.
  9. Sveti Teofan, Hronografija, 348, 16-20; 364. 11-15, 30 – 366. 23; 367. 9-12; 428. 24-25; Patrijarh Nićifor, Brevijar, 36. 17-37. 9; Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Beograd 1955, 223. 226-230, 241-242.
  10. A. Я. Garkavi, navedeno delo, 137: “Podlь эtoga carя iz slavяnskihь careй živetь carь Avandža, imeющiй goroda i obširnыя oblasti, mnogo voйska i voennыhь pripasovь; onь voюetь sь Rumomь, Ifrandžemь, Nukabardomь i sь drugimi narodami, no voйnы эti ne rešitelьnы”.
  11. Einhardi Annales, Annales Regum Francorum, Pertz, Monumenta Germaniae I, ad anno 822.
  12. Konstantin Porfirogenit, Spis o narodima, glava 32-34, 36; Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II, Beograd 1959, 46-50, 59-63.
  13. V. Čajkanović, navedeno delo, 31, 61; Я. E. Borovskiй, Mifologičeskiй mir drevnih kievlяn, Kiev 1982, 68-69, 99.
  14. P. B. Pandeй, Drevneindiйskie domašnie obrяadы (obыčai), Moskva 1990, 280; V. N. Toporov, Zametki po pokoronnoй obrяdnosti, Balto-slavяnskie issledavaniя 1985, 28-29.
  15. Uporediti H. Zoll-Adamikowa, Wczesnośredniowieczne cmentarzyska ciałųpalne Słowian na terenie Polski I, Wrocław – Warszawa – Krakow – Gdansk. I-II, 1975, 1979.
  16. V. Boroneanţ, I. Stîngă, navedeno delo, 100-102.
  17. Za takve primere uporediti G. Wetzel, Slawische Hьgelgrdber bei Gahro, Kr. Finsterwalde, Veröffentlichungen des Museums für Ur- und Frühgeschichte Pótsdam 12, Berlin 1979, 1129-155.
  18. P. V. Pandeй, navedeno delo, 206-207.
  19. H. Brachmann, Slawische Stämme an Elbe und Saale, 1978, 23.
  20. J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd 1922, 379.
  21. Isto, 350-351.
  22. Isto, 349-350.
  23. Isto, 374-381.
  24. P. B. Pandeй, navedeno delo, 207-209.
  25. Konstantin Porfirogenit, Spis o narodima, glava 32; Vizantijski izvori II, 49.
  26. J. Hayes, A seventh-century pottery group. Excavations at Saraçane in Istanbul, Dumbarton Oaks Papers 22, Washington 1968, 206, broj 23-25.
  27. M. i Đ. Janković, Sloveni u jugoslovenskom Podunavlju, Beograd 1990, 21, 101- 103, 110-111.
  28. Die Slawen in Deutschland, Berlin, 1985, 26.
  29. Š. Bešlagić, Stećci – kultura i umetnost, Sarajevo 1982, 372-379.
  30. Isto, 359-371.
  31. Povestь vremennыh let I, Moskva 1950, 15, 211; B. A. Ribakov, Яzыčestvo drevneй Rusi, Moskva 1987, 89-92.
  32. Š. Bešlagić, navedeno delo, 104; M. Vego, Zbornik srednjevjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1970, broj 118 i 246.
  33. V. Marković, Drvene grobnice u okolini Rudog, Glasnik Zemaljskog muzeja VII Sarajevo 1953, 357-319.
  34. Povestь vremennыh let I, 15, 211.
  35. M. i Đ. Janković, navedeno delo, 25, 90, 104-105; I. Čremošnik, Die chronologien der aeltesten slavischen Funde in Bosnien und Herzegovina, Archeologia Iugoslavica XI, 1970, 100- 101; Z. Žeravica, Ranoslavenska nekropola Bagruša u Petoševcima kod Laktaša, Glasnik Zemaljskog muzeja, Arheologija, 40-41, Sarajevo 1985-1986, 161-164.
  36. J. Belošević, Materijalna kultura Hrvata od VII do IX stoleća, Zagreb 1980, 46-48; Z. Vinski, Gibt es frьhslawische Keramik aus der Zeit der sьdslawischen Laudnahme?, Archeologia Iugoslavica I, Beograd 1954, 71-73.
  37. Poslednji je o njoj pisao B. Babiќ, Denešnite teritorii na Republika Makedonija i Republika Albanija vo VII i VIII vek, Civilizacii na počvata na Makedonija 2, Skopje 1995, 153-182.
  38. I. P. Rusanova, Izučenie slavяnskih poseleniй u s. Černovka, Arheologičeskie otkrыtiя 1979, Moskva 1980,
  39. H. Zoll-Adamikowa, 1975.; T. Lewicki, Litzike Konstantina Porfirogenity i Biali Serbowie w po’lnocej Polace, Rocznik Historicens XXI, 1956, 9-32.
  40. Konstantin Porfirogenit, Spis o narodima, glava 32, Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II, Beograd 1955, 46.

Dr Đorđe Janković

Katedra za srednjevekovnu arheologiju, Filozofski fakultet, Beograd

Pogreb Srba u ranom srednjem veku

Referat na VI međunarodnom kongresu slovenske arheologije, održanom u Novgorodu, avgusta 1996.

Trudы VI Meždunarodnogo Kongressa slavяnskoй arheologii. Tom 1: Problemы slavяnskoй arheologii, str. 382-393, Moskva 1997.

Works of the VIth International congress of Slavic Archaeology. Volume 1: Problems of Slavic Archaeology, pp. 382-393, Moscow 1997