Za nastavnika srpskog jezika Boška Marića – Boću, čula sam još u najranijem periodu školovanja od starije braće, koji su imali samo reči hvale za “Zmaja“. Još tada je nadimak kružio među decom, bio popularan i opstao do danas. Nažalost u ovo vreme sajber književnosti, internet komunikacije i instant međuljudskih odnosa retko se setimo ličnosti iz detinjstva i školskih dana koji su činili naš život zanimljivijim i pomagali nam da postanemo ljudi. Međutim onaj ko poznaje nastavnika Boću, neće proći pored njega a da se srdačno ne pozdravi, pogotovo ako je neko od njegovih bivših učenika odmah sa radošću uzvikne sagovorniku „Evo našeg Zmaja“ ! Moj susret sa nastavnikom se desio u šestom razredu osnovne škole „Gavrilo Princip„ u Bosanskom Grahovu i kao dvanaestogodišnjoj devojčici koja je već osećala ljubav prema jeziku i književnosti, isti je ostavio duboki trag. U nekom neobjašnjivom unutrašnjem ushićenju čekala sam da zvono oglasi početak časa a kako je za mene već svaki čas jezika predstavljao radost I popunjavao one najskrivenije pukotine dečije duše slutila sam da će i ovaj put biti isto. Već posle nekoliko uvodnih rečenica moglo se zaključiti koliko je nastavnik odmeren čovek i da za ono što priča ima čvrste argumente. Delovao je ubedljivo I autoritativno bez imalo arogantnosti kao da ga nije ni malo strah od onog što tek treba da nam saopšti. Tada još nismo mogli ni da naslutimo koliko će naše „druženje“ biti lepo i veliko. Šesti razred je onaj period u nastavi kad učenici mogu malo da odahnu jer su u petom iz gramatike prošli padeže, koji su uvek predstavljali problem za učenje pogotovo onima kojima su brojke bile daleko draže a onda krenu upoznavanja sa likovima iz omiljenih dečijih romana kao na primer „Orlovi rano lete„ Branka Ćopića ili „Jazavac pred sudom„ Petra Kočića. Tako lako i jednostavno nam je nastavnik Boćo prenosio događaje i predstavljao likove iz istih tih dela. Svaka izgovorena rečenica je bila po jedna životna smernica. Samo najveći srećnici su dobijali uloge Davida ili Nikoletine Bursaća i pravili prve glumačke korake u skečevima na priredbama jer je nastavnik vodio i dramsku sekciju u školi. Od celokupnog školskog plana i programa u šestom razredu nastavnik je najviše voleo kad smo obradjivali epske narodne pesme o Kosovskom boju “Car Lazar i carica Milica“ ili pesmu“ Marko Kraljević i Musa Kesedžija“ a kad neko od dece pravilnom dikcijom izrecituje napamet naučenu pesmu – padne petica velika kao kuća. Tada on ponosno i po nekoliko puta ponovi:
“Samo da su nam još gusle“ !
Nastavnik Boćo nas je dočekao i u osmom razredu u završnoj godini kada smo puni sebe mislili da smo popili svu pamet ovog sveta a on nam je spoticao ego, učio nas skromnosti i fascinirao životnim lekcijama, otkrivao nove svetove, izazivao na dijaloge i raspravu. Utrkivali smo se ko će pre dati što zanimljiviji odgovor i tako obratiti pažnju na sebe. Podsticao je na razgovor i one lošije đake, nije im dao mira sve dok iz njih ne bi izvukao minimum da dobiju bar neku prolaznu ocenu, zato niko nije bežao sa časova srpskog jezika jer je prema svima razvio pozitivan pedagoški odnos, kritički ali sa mnogo razumevanja. Svojevremeno se prepričavala jedna od mnogih anegdota vezanih za ovog dobroćudnog i duhovitog čoveka. Naime jedan od lošijih đaka po imenu Stevo nije napisao ni jednu jedinu reč iz pismenog sastava na zadatu temu i taman kad je trebalo da zvoni za kraj časa on je na brzinu napisao stih:
“Školskoj godini se bliži kraj, nastavniče dvojku mi daj“.
Kako je bio izrazito duhovit, nastavnik je u istom ritmu, šarmantno odgovorio: “Pamet ti je plitka Stevo al ti ipak dvojka evo”!
Znao je nastavnik da se nasmeje našim šalama ali i da nas kazni i natera da naučimo kad je trebalo, dobro znajući kakav karakter dece ima ispred sebe prema kome i kako treba da se ophodi.
Naime kada je jednom Đuri proveravao znanje iz pravopisa i pitao ga kakvim slovima bi on napisao Sveti Sava? Dobio je očekivani, šeretski odgovor: “Pa crvenim nastavniče”.
Ili kada je starija učenica večernje škole na vanrednom ispitu iz srpskog jezika, dobila potežak pasus da pročita snalažljivo se obratila nastavniku koji je bio član komisije:
“Nastavniče ja znam da čitam ali samo u sebi“ a on je još visprenije rekao: “Ajde onda čitaj u sebi, šta čekaš! Tako je ona čitala u sebi ali morala je za prolaznu ocenu da odgovara naglas i položila je..
Generacije Grahovljaka su na časovima srpskog jezika kod nastavnika Boška Marića zvanog Boćo Zmaj prvenstveno dobijali znanje, vaspitanje ali i gotovo očinsku ljubav ovog dragog i dobrog čoveka. Iako je prošlo mnogo godina od kad sam završila školu i dalje se divim i sa respektom pamtim njegov nesebičan rad, srećna što sam imala prilike da budem učenik jednog nastavnika koji je vrhunski obavljao svoj plemeniti posao prosvetnog radnika.
Sećam se i vremena teškog za Grahovljake, onih posleratnih godina koje su dale zaboravu bezbrižne, srećne školske dane, kada bi predveče izlazili u šetnju glavnom ulicom i sreli se sa našim nastavnikom otvoreno bi mu i direktno priznavali koliko smo voleli njega i časove srpskog jezika a on bi se samo milo osmehivao i tiho kao za sebe progovarao:
“I ja vas djeco i ja vas“!
Dragana Trivan
